Tingoizam – Šta može naterati čoveka da prevrne više od dva miliona reči i stotine rečnika? Čovek koji je činio baš to, Adam Žako de Boano, tvrdi da se njegovo zanimanje za čudne izraze razvilo onoga trenutka kada je otvorio rečnik i otkrio da u njemu postoji ni manje ni više nego dvadeset sedam reči za obrve i isti broj za brkove, počev od mustaqe madh, odnosno žbunast, do mustaqe posth, brkovi koji padaju s obe strane usana. Od tog trenutka, Žako više nije mogao da prođe pored neke knjižare, a da ne potraži neki strani rečnik.
Njegova strast ubrzo je prerasla u opsesiju. Zavirio je u jezike naroda svakog ćoška sveta, od jezika fuego s krajnjeg juga Čilea, do jezika naroda Inuit, s najsevernijeg dela Aljaske. Svi smo se sreli sa osobom za koju se kaže Zechpreller, što je nemačka reč za „osobu koja ode, a ne plati račun.“ Svi smo upoznali ataoso, što na srednjoameričkom španskom označava „nekog ko u svemu vidi problem.“ A možda je baš vaš kolega s posla „neko-neko“, što je na indonežanskom „osoba koja ima kreativnu ideju od koje sve samo postaje gore.“
Neke od njih u „njegovom“ engleskom nisu imale tačan izraz. Kao paqiq, inuitski izraz za „razderano meso kad se žena porađa“, do kineske mingmu za „umiranje bez žaljenja.“ Uživao je u direktnoj logici danskog, preciznog malajskog, izuzetnoj ekscentričnosti japanskog i shvatio da rečnici ponekad mogu da kažu više o kulturi nekog naroda, nego turistički vodiči. Neke reči opisivale su doživljaje koji se tiču određenog kraja, poput havajskog karau’u „saterati ribu u mrežu udaranjem po vodi lisnatom granom.“ Druge su bile univerzalne, kao indonežanska mangu „tužni i ne znamo šta bismo sa sobom“, ili japanska mukamuka, što znači „toliko ljut da bi se ispovraćao“, preko češkog nedovtipa, „malo glup da bi shvatio nagoveštaj.“
Međutim, sam naziv ovog zanimljivog rečnika krije u sebi, čini se i određenu količinu kritike. U paskenskom jeziku Uskršnjeg ostrva reč tingo označava „pozajmljivati stvari iz kuće prijatelja, jednu po jednu, sve dok ništa u njoj ne ostane.“ Dakle, uzimajući taj naziv za svoju zbirku, Boano pravi ciničan komentar, usmeren prema vodećim svetskim jezicima koji, po njegovim rečima „imaju dugotrajnu i gramzivu naklonost da naturalizuju najbolje strane reči, štrpkajući vekovima po drugim kulturama.“ U isto vreme „tingo“ može da se primeni i na sve vidove modernog društva koji su „ljubavno-lopovska samoposluga jezika i pojmova, i ateizam globalne komunikacije.“ Štaviše, određenu vrstu „tingoizma“ primenjuje i sam autor. Jer, Žako je uspeo da jednom rečju, koju je pozajmio, a koja znači određeno sramno pozajmljivanje, opiše moguću „pozajmljivačku“ kulturu. Danas, kad mali potrošači gutaju filozofiju velikih potrošača, i kad žargon, koji vuče korene iz tih jezika, preti da svaki, pa i naš jezik izmeni, ova zbirka stranih izraza pravo je osveženje u moru razvodenjenih mirođija.
Za kraj smo sačuvali jednu poslasticu. U moru raznih izraza našli smo jedan naš, pa uživajte. Inat– stav ponosnog otpora, tvrdoglavosti, ponekad na štetu drugih, ali češće na sopstvenu štetu.
