„Proš’o ti je voz, ličeee!“
Možda nikada nećemo saznati kada je ova metafora dobila svoj početak. Niti ko je počasni nosilac titule prvog vozogubitnika na ovoj elipsastoj planeti. Možda nam uopšte neće biti jasno zašto i dalje voz beži, a ne avion ili neka dobra bembara. No, čak je i samom vozu, brzinom koja svakako nije u skladu sa njegovom realnom, pobegao voz. Šljaka on i dalje, naravno, ali bez molitve da se ne naginjemo kroz prozor, bez Selme, Herkula Poaroa i Ane Karenjine. I bez pljuga, mada, to ćemo ipak prepustiti vašoj ličnoj sreći.
Ona lepša i svakako istinitija istorija ipak beleži neke slučajeve.
Upoznajte gospodina Oblomova, koga je prevoz toliko voleo da mu se neprekidno vraćao uz molbe, želju, a nekad čak i zapovest – Baci te glupave papuče i halat i ulazi već jednom! Ali, naš junak ipak nije bio putnik nikakve vrste. Umro je od srčanog udara.
Rokenrol. Nažalost, koliko god se pržili na zvuk koji te pomera sa 220 u voltima, morskog psa, pravila koja dave, devojčice kojima miriše koža, sebe koji voli samoga sebe ili nikoga kao JA, moramo da priznamo da su nas napustili. Vozom, naravno, odlazeći na neku Gitarijadu, verovatno.
Papirus ili vitezove čak nije ni potrebno komentarisati. Hm, probajte da tu tezu iznesete vitezu od Manče. Probajte Beogradu da kažete da mu više niko ne spominje nasmejane ulice na ušću dveju reka ispod Avale, a ponajmanje to čini nebeogradski živalj u beogradskom Beogradu. Kažite konjima da ih još samo poneko upregne, kaldrmi da je odavno izvađena, trgovcima da je Caričin put nestao, antici da sudbina uopšte i ne postoji, realizmu da je sada malo trulo pisati o socijali i kaputima, a socijalnim situacijama kažite da postoje socijalne mreže, kraljici Elizabeti da više ne postoji Šekspir, Čaplinu da je film već odavno u boji, lastižu, školicama i crtaću-u-sedam da imaju svoje digitalizovane verzije, radnim akcijama da su bile trule i da ih više ne praktikujemo, kafani da ne liči na sebe i da ima decu kafiće, kafićima kažite da postoje svakojaki starbaksovi, Anamariji da uzaludno pokušava da preslika dan iz 2015. u 2016. i odatle u 2017. i da tada uzaludno ima nervne slomove i ne dozvoljava da novi dan sam zaživi i donese nešto.
Jer, po pravilu, i knjiga je ostala i film i pozorište i kafa i druženje i trgovci još uvek dovlače robu iz Grčke i Turske i postoji i kraljica i kaldrma se i dalje nazire na nekim ulicama a i kad je nema tu je neki put i kafanski svirači još uvek mogu da se zamole da stanu malo i ne sviraju više i lopta nekad skače po školicama i kreda je uvek potrebna da bi se iste nacrtale i još volimo Čaplina i viđamo ga svuda i proklinjemo često sudbinu dok biramo od dva zla manje iako znamo da ona toliko nije kriva da čak i ne postoji i FORMI kažite da nikada nije ostala ista a SUŠTINU izljubite jer je najbolji maskirani putnik koga smo ikada sreli naše osmo čudo naša mala slatka suštinica koja nas stalno napušta da bi pokazala koliko je zapravo jaka.
I kada vas deprimiraju idejama kako je nekada umetnost bila vrednovana, kako je reč imala smisao, a rečenica bila komunikativna, kako je bilo gospode i dama i uzvišenih vrednosti, kada ništa nije bilo digitalizovano, kada se niko nije izražavao prekomrežnim putem, kada ste mogli nekome da saopštite da se zovete Anamarija Milovanović, da ste rođeni 11. juna 1992. godine u Vilingradu, da ste autor zbirke priča „Univerzum sanja“, da ste u skladu sa svojim imenom i blizanačkom prirodom stalno podeljeni sa dva, da živite u Priči, Vodi i imaginarnim svetovima, (i u nekim kolumnama koje ćete pisati za neke portale), jer vas niko i neće čuti, skinite ruho mladog melanholika i bacite Sizifov kamen.
Opet je Voz je stigao.
