Peta beogradska gimnazija poznata je po pozorištu koje radi u okviru nje vec 14 godina i školi glume koja je njegov sastavni deo. Svake godine ovaj teatar, Teatar 5, prima nove članove i omogćcava da se u glumi oprobaju svi. Uz to, ovaj teatar osvaja brojne nagrade na festivalima amaterskih pozorišta, a uvek su im najdraže nagrade publike.
Od zapuštene sale do pozorišta
Prva predstava „Klošari“ odigrana je 2002. godine, a Teatar 5 je osnovao domar škole, Zoran Rakić, koji je i režiser i glavni organizator ali članovi Teatra napominju da od prve predstave svi rade sve.
Domari su oduvek bili zanimljive ličnosti. Dok su nastavnici uglavnom služili da prenesu suvoparno školsko gradivo, ovi živopisni likovi našeg detinjstva skraćivali su dosadne školske časove obogaćujući ih autentičnim životnim pričama i toplinom koja se neretko pamtila duže od svega što smo u školama učili.
No, ovaj domar, gospodin Zoran Rakić, otisao je dalje od svih. Nakon što je dobar deo radnog veka proveo radeći organizaciju predstava u Kult teatru, Ateljeu 212, Jugoslovenskom dramskom i mnogim drugim pozorištima, došavši spletom okolnosti u Petu beogradsku gimanziju, rešava da od jedne od brojnih prostorija ove neuobičajeno velike škole napravi pozorišnu scenu. I tako, na iznenadjenje svih tada zaposlenih u skoli, samopouzdano procenjuje da bi jedna zapustena sala, tada bez namena, mogla biti savrsen prostor za pozorinicu i tribinu.
Kako bi slika o njima bila sto stvarnija, otišli smo u samo pozorište, a kroz priču o Teatru sproveo nas je glumac Aleksandar Miljković, jedan od najstarijih članovova, koji je danas ujedno i jedan od glavnih organizatora uz svog iskusnog učitelja, Zorana Rakića.
Prepoznavanje umesto audicije
Danas je Teatar 5 jedno od najvećih i najboljih amaterskih pozorišta kod nas sa preko 40 glumaca. Svakodnevnim radom na novim predstavama, uprkos problemima sa kojima se susreću svi kulturni pokušaji u Srbiji, uspeva da preživi i obezbedi svojoj publici stalno nove predstave koje prevazilaze svaki amaterizam.
U Teatru 5 ne postoji klasična audicija već, kako kaže Zoran Rakić, uvek neko nekoga dovede. Uglavnom prvi utisak bude odlučujući da li će neko ostati. Osnovno merilo je prepoznavanje – budući glumci već na prvoj probi vide da li mogu da se uklope u tim i svako ko sebe doživi kao deo ove grupe može to i da postane.
Među sadašnjim glumcima ima i onih koji su na početku samo dolazili na probe i pomagali ili igrali epizodne uloge, a sada su došli do glavnih. Takav je bio i put Đorđa Nakića i Aleksandre Knežević, glavnih glumaca u novoj predstavi Opera za tri groša. U Teatru 5 se još uvek prepričava kako je Marina Grahovac, koja je dugo samo gledala probe, za sat vremena uskočila kao zamena za glumicu koja je u poslednjem momentu otkazala polazak na putovanje.
U gostima
Do samog Teatra treba proći prvo dugačak školski hodnik. Dok se njegov kraj mu se ne nazire, naš vodič, Aleksandar Miljković, priča o Teatru, o probi koja se održava i predstavi koju spremaju. Opera za tri groša sa kojom su nedelju dana kasnije nastupili i pobedili na ovogodišnjem Beogradskom festivalu amaterskih pozorišta (BAP).
Pročitajte o Operi za tri groša na ovogodišenjem BAP-u
Novi miris teških zavesa, drvenog poda, dasaka i pozorišne atmosfere. Ostavili su scenu praznu, nabacanu scenografskim materijalom koji čeka probu, a oni su svi raštrkani po pozorišnim redovima. Ima ih petnaestak ali dosta onih koji su deo Teatra nisu tu.
U razgovoru sa njima saznajem da se svi ovde osećaju kao kod kuće. Saznajem da je to ključ svega i da bi ostali ovde čak radije nego otišli u profesionalna pozorišta. Svu tu atmosferu izgradili su zajednički uz pomoć svog dragog osnivača, režisera, krojača, i čega želite još, Zokija. I zaista, kad se iz tog jednoličnog školskog ambijenta nađete u njihovom kutku, zaboravlja se pređašnja atmosfera i preovlađuje pozorišna, mekša, privlačnija i izazovnija.
Teatar 5 kao druga kuća
Njihovi odnosi su neposredni i nije uvek jasno kada glume, a kada su oni oni. Njihove probe, a naročito pauze mogu biti zanimljivije čak i od same predstave. Jer, tada se u potpunosti spoznaje taj zajednički duh i atmosfera koja nosi čitavo pozorište. Harizma i dinamičnost ne napuštaju ovu salu. Od toga se izgleda grade sve pozorišne scene..
Iako su najstariji članovi već ostvareni u svojim profesijama potpuno nevezanim za glumu, čini se kao da je Teatar 5 ono glavno, najvažnije za njih. Dete u njima, kreativnost, smeh, odmor i ljubav prema vremenu provedenom tamo. Tako to mesto postaje mnogo više od pozorišta. Ono postaje jedan alternativan način provoda. Provoda uz rad i stvaranje. A proizvodi takvog rada su sasvim posebni i vredni da se pogledaju i dožive.
