Bajaga je još 2001. godine prilagodio i prepevao pesmu „Da li da odem ili ne“ („Should I Stay Or Should I Go“ od grupe The Clash), nesvestan da će zapravo ova pesma postati prećutna himna mlađim generacijama koje su danas suočene sa odlukom o svojoj budućnosti i postojanju ili nepostojanju u svojoj matičnoj državi.
Neminovno je da se društveni sistem menja sa vremenom i da se sa njim menjaju i ljudi, način razmišljanja, ali i mogućnosti za život. Ono što je danas aktuelno jeste zapravo nepostojanje mogućnosti koje su nekad postojale, a koje su posledica teške ekonomije i društvenog uređenja. I tako se mladi, a zapravo ne samo mladi, pitaju svaki dan Da li da odem ili ne? Da li da svoju sreću potražim izvan granica onoga što znam ili da se prilagodim postojećoj situaciji? Zapravo, iz psihološkog aspekta, ovde je na delu Pijažeova teorija da je osnovna funkcija našeg razvoja da se ADAPTIRAMO i da se ta funkcija ne menja sa uzrastom, što će reći da je to nešto čemu stalno težimo, što je ujedno i odlika inteligencije po njemu. Ova naša adaptacija se sastoji od dva mehanizma, od asimilacije i akomodacije. Asimilacija bi značila da menjamo okolinu kako bi se uklopila u naše postojeće okvire i npr. stavove i vrednosti, u neka naša načela i razmišljanja. Sa druge strane akomodacija bi značila da se mi prilagođavamo sredini. Oba mehanizma postoje u nama, u zavisnosti od situacije jedan nekada prevagne, a oba „rade“ kako bi se adaptirali i samim tim bolje funkcionisali u sistemu u kojem živimo – bio on društveni sistem, partnerski, poslovni ili porodični. Između ova dva mehanizma potrebno je da postoji balans kako bi čovek bio zaista adaptiran.
U potrazi za Nedođijom
S obzirom da je čovek socijalno biće pre svega, neminovno je da veliki deo svoga vremena provodi u saradnji ili konfliktu sa drugima. Bilo da je na poslu, fakultetu ili kod kuće, čovek gleda kako da pristupi situaciji u kojoj se našao. Koristi asimilaciju i akomodaciju kako bi izašao iz „arene“ kao pobednik, ako ne u očima drugih, onda u svojim očima. Ako koristimo akomodaciju to bi značilo da smo mi osobe koje su sklone kompromisima u većoj meri, jer nam menjanje sebe ne predstavlja veliki problem. Međutim, to ne znači da smo napravljeni od plastelina i da nas svako oblikuje po svojoj meri, već jednostavno uspevamo da pronađemo rupe u zahtevima koje nam svet postavlja (a koje zapravo i mi sami sebi postavljamo) kako bi se prilagodili bez odricanja sebe samih. Ovo je ideal kojem se teži. Biti u mogućnosti postići kompromis koji će biti zadovoljavajući za obe strane. Vođeni ovim mehanizmom prilagođavanja na ovaj način, težimo odluci da ostanemo tu gde jesmo u cilju menjanja nekih svojih početnih premisa o tome kako funkcioniše društvo, kako bismo se prilagodili i našlo tlo na svojoj već postojećoj teritoriji.
Sa druge strane, ako smo uvereni da je naš način najbolji ili da je naše shvatanje ispravno, težimo asimilaciji, pokušavamo da menjamo okolinu, a kad to ne uspe dolazi do razočarenja i do odluke da se ode. Mnogi su, vođeni asimilacijom, pokretali revolucije (neke uspešne, neke ne baš), upravo zarad promene sistema. Potraga za sredinom koja će se uklopiti sa nama, a ne mi sa njom može biti duga i često jalova, ali nekad i plodonosna. Pitanje je koliko ste spremni da tragate za nečim što možda i ne postoji? I da li je to mitsko traganje za zemljom Nedođijom?
Vaša sposobnost da menjate ili menjate sebe je ono što vam može dati prednost u odnosu na druge. Uspešni ljudi imaju razvijen mehanizam adaptacije, balansiraju sa osećajem kada primeniti asimilaciju a kada akomodaciju. Ono što je bitno, jeste da svi mi imamo oba mehanizma adaptacije u sebi, samo je pitanje vežbe, učenja i uspostavljanja ravnoteže između njih.
Klackalica bez kraja?
Kada je u pitanju nezadovoljstvo sistemom, upravo imate ove dve opcije: menjanje sebe ili sistema. Ako je u pitanju posao, ukoliko vam se ne sviđa kako je organizovan kolektiv, vrednosti i principi koji su zastupljeni, imate mogućnost ili da modifikujete svoje shvatanje ili da promenite posao. Svi smo svesni da promena posla u ovim životnim uslovima nije tako jednostavno rešenje, ali iako se čini manje verovatnim izborom, ta opcija i dalje postoji. U suprotnom, ostaje vam da se prilagodite postojećem sistemu. Ukoliko je nezadovoljstvo partnerom u pitanju, opet imate isti izbor; prilagoditi se ili otići. Izbor uvek postoji, pitanje je samo šta vam je prioritet, šta se traži od vas da promenite i koliko je to ukovano u vas. Sama odluka nije laka, ali ono što često zaboravljamo je da ona ne mora i ne treba da bude i apsolutna. Ako smo u jednom trenutku odlučili da se akomodiramo, to ne znači da taj mehanizam moramo do kraja života da koristimo, pored sebe možemo da menjamo i okolinu. Ta klackalica od odluke koja se čini beskonačnom i bez rešenja može da prevagne po potrebi na jednu od strana, a samo njeno postojanje jeste blansiranje između dva mehanizma. Klackalica sa asimilacijom i akomodacijom nam daje ravnotežu i sposobnost da oba koristimo kada nam to zatreba.
Herman Hese je rekao: „Juče sam bio pametan stoga sam želeo da menjam svet. Danas sam mudar stoga menjam sebe“ i objasnio upravo akomodaciju i asimilaciju, i ponudio da, zapravo kao što je i Pijaže rekao, jedno vuče drugo, jedno omogućava drugome da postoji u zavisnosti od životne faze u kojoj se nalazimo. Promena sebe ne mora automatski da ima negativnu konotaciju. Ako nam sistem ne odgovara, ali nismo u mogućnosti da ga menjamo, promena sebe može biti u smeru jačanja tolerancije na frustraciju, promenu prioriteta i shvatanja samog sistema (posla, fakulteta) kao sredstava da se dođe do drugog cilja. Postavite sebi pitanje, šta ja u ustvari želim? Promenu mesta življenja ili promenu stila života? Jedno se postiže odlaskom, drugo može da se postigne i ostankom i odlaskom, ali uz neminovnu adaptaciju.
Evolucija i mi
Prilagođavanje ne predstavlja nikakav relovucionarni pojam niti mehanizam. On postoji od otkako postoji prvi oblik života na Zemlji. Sve se prilagođava postojećim uslovima u cilju preživljavanja. Samim tim svako naše ponašanje je zapravo nekada bilo adaptivno, imalo je svoju svrhu. I mi menjamo naše ponašanje u zavisnosti od vremena u kojem živimo. Ljudi rade sve što stignu kako bi preživeli, u ovim uslovima to je prilagođavanje, modifikovanje svojih veština i znanja kako bi obezbedili porodici i sebi još jedan dan na Zemlji. Prilagođavanje ne treba mešati sa odricanjem od svojih principa, jer vi se možete prilagoditi a da pritom i dalje to budete VI. Vi ste ti koji procenjujete u kojoj situaciji je bolje menjati sebe, a kada je trenutak da promenite svet po vašoj meri.
Koristili vi asimilaciju ili akomodaciju, odlučili da ostanete ili odete, suština je u vama; u vašoj odluci i izboru koji činite. A ni jedan izbor ne može biti pogrešan jer iz svakog koraka, levog ili desnog, stičete veću sliku – učite kako da igrate.
Uz dozvolu autorke Jovane Trbojević prenosimo vam ovaj tekst!
