Ne kapiram suštinu, kaže on. Kad je lopta u terenu a igrač nije, to nije aut. Ne kapiram ja mnogo toga, kažem mu, ali znam da kad neko nije tu onda nije, pa mogu deset lopti da se vrte po terenu on je za mene u autu. Tačka. Svađa je trajala do kraja utakmice. Pobedila sam na penale. Njegov tim je izgubio. Takođe, na penale.
Ne shvatam suštinu. Drugarica mi kaže da sam emotivno nestabilna, ne podnosim da budem sama… Ne slažem se, u autobusu obožavam da sedim sama. Štaviše, natrpam pun đavo torbi i kesa na sedište pored, pa se još pravim da dremam kad mi neko merka sedište. Kao, spavam, pa ne mogu da mrdnem stvari. Sem ako je neki slexy boy (sladak i sexi prim.aut ). Ahaaa. Da. Kontam suštinu. Drugarice, u pravu si.
Suština je da sam odlepila. Još davno, ali sada jasnije vidim. Shvatim da ovakve priče, kao naša nemaju sjajan kraj, ali ipak sam sva sjajna kad mi stigne poruka od njega. I lepršam okolo, sva u oblacima, dok ne udarim glavom u neku zvezdu. Pa onda samo zvezdice oko mene dok strmoglavo jurim ka provaliji. Izađem iz nje. Pa onda opet skočim. Namerno, jer sam odlepila. Sad to još jasnije vidim.
Kaže mi da ne zna šta više da uradi da pokaže da mu je stalo. Kažem mu da će od takvih izliva patetike srce da mi stane. Kaže mi da sam najveći baksuz koga je upoznao. Smejem se. Jer je u pravu. Znam da jesam. Ali znam da padam na njega, svaki put. Zna i on, jer što mi je bliže, jače drhtim. Prokleta anksioznost. Onoliki seminari mi nisu pomogli da savladam tremu, neće ni par godina bez njega da savladam njegov ego. Koji sa svakim mojim drhtajem raste. Pita me šta mi je, nije nam prvi put. Nije, ali zaljubljujem se svaki. I prvi, i drugi, i peti i trideset peti put. I uvek je isto. Uvek drhtim. I uvek je kreten. To je suština, da je kreten. Suština koju moj mozak nikako da obradi i usvoji. Valjda ga zbunjuje svo ovo drhtanje.
Pita me po hiljaditi put kada ću da pišem o njemu. Kažem mu, po hiljaditi put, nikad. Pita zašto. Zato što mi podrigivanje uz pivo dok gledaš utakmicu nije inspirativno, kažem. Mršti se. Kažem mu da tako ćorav ne bi ni prepoznao da pišem o njemu. Gađa me jastukom i duri se. Svađamo se. Stalno se svađamo. Pitam ga zašto je toliko đubre. Zašto je vara. Kaže da ona zna sa kim je. Razumem je. Znam i ja, pa ćutim i još sam tu. Opet sam tu. A ni sama ne znam zašto. Kaže da samo mene nije varao. Verujem mu. A ni sama ne znam zašto.
Ne kontam suštinu. Ne konta je ni on. Mi možda i nemamo suštinu. Mi smo samo suštinski sjebani zajedno. I dobri zajedno. Da bar to nismo, bilo bi lakše da se ne vratim. Ali uvek se vraćam, a vraća se i on. Malo drhtimo, malo smo patetični, malo se svađamo. Ali, volimo se. Na neki čudan, bolestan, posebno loš način. I valjda je to naša suština.
Biljana Bajinović
Izvor: Blacksheep.rs
