Iliti: Ovako možemo do sutra.
Opet sam kolumnu počela da pišem u minut do dvanaest. Iliti u dvadeset pet do dvanaest. Jer sam u glavi promenila hiljadu ideja o čemu bih pisala. Sve je počelo kada sam predala svoju rođendansku koumnu i sebe nagradila knjigom. (Da se razumemo, ja samoj sebi uvek kupim najbolji poklon. Osim ako mi moji ne kupe novi mobilni. Mada…)
I tako smo se moja urednica i ja zapričale o književnim i serijskim, dotakle se i nekih filmskih likova. Koje volimo, a koje ne. U celu tu priču upala je, ne sećam se više kako, Mir-Jam. (A i ko bi drugi? Sad je jako popularna.)
Naša konverzacija (da ne kažem prepiska na fejsbuku) tekla je otprilike ovako: ja sam rekla koju scenu najviše volim, urednica je rekla da odem i završim započetu knjigu, ja sam odvratila da idem da kupim sladoled i pitala je koja je njena omiljena scena, ona je odgovorila i dodala: „Nas dve nikad ne umemo da se zaustavimo kad se dopisujemo, jedino ako idemo po hranu i slatkiše.“ Naše dopisivanje se nastavilo do mog zaključka da nas dve nismo normalne. I naslova ove kolumne.
Obe smo shvatile da se zaljubljujemo u likove iz knjiga. I serija. I filmova. Ona u gospodina Darsija, ja u Metjua Krolija. Ona u Bikovića, ja u Filozofa (A ko nije?). Ali ono u šta smo obe zaista zaljubljene je pisana reč. Ona nanosi najdublje povrede i leči najteže rane. Spaja ljude sa različitih geografskih širina i dužina, iz različitih vremena. Tako je njoj pre neki dan u dnevnu sobu ušetao Skerlić, a meni Karlo Goldoni i Ugo Foskolo.
Dakle? Šta (ni)je u redu s nama? Naša fasciniranost se graniči sa ludilom. Nas dve to zovemo mašta. Neko bi rekao da živimo u knjigama i da treba da se spustimo na zemlju, u realnost. Ja bih to nazvala detetom u nama. I ne, nas dve ne živimo u oblacima. Da citiram jednu moju drugaricu: ne, mi nismo u oblacima, mi smo samo tri centimetra iznad zemlje. Pa, dobro, možda pet.
Anđelija Anđelić
