Mici, mama i ja sedimo u poslastičarnici u centru grada. Moj poslednji dan kod kuće pred odlazak na put. Za stolom do nas sede četiri devojke, nemaju više od petnaestak godina. Naručuju limunadu i kada narudžbina stigne, jedna od njih vadi svoj pametni telefon i slika limunade iz svih mogućih uglova. Slika potom ide na neku od društvenih mreža, bez sumnje.
U tom trenu pred oči mi iskače flešbek od pre par godina (hm, na vreme sam počela sebi da smanjujem broj), MĐ i ja sedimo isto ovde, s tim što je napolju ciča zima, pa smo unutra, sedimo i gledamo slike. Na mom aparatu. To je bio jedan od onih prvih koji su imali ekran i mogao si da slikaš do mile volje. Pa, dok ne popuniš mesto na memorijskoj. Iz kog razloga je taj aparat tog dana bio sa mnom i kako, i zašto su nastale te slike, ne sećam se. Komentarišemo slike, zatim prelazimo na druge teme. Sedimo i PRIČAMO. Oflajn. Bez telefona, bez fejsbuka, bez instagrama, bez ometanja. Bez potrebe da sa svima podelimo taj intimni trenutak drugarstva. Bez potrebe da podelimo priče koje su samo naše. Bez potrebe da slikamo šta pijemo.
Pisanje ovog teksta prekinulo je nekoliko obaveštenja i poruka sa fejsa, naravno. Kao što je to slučaj gotovo stalno. I nije da mi nisu dragi ljudi koji ih šalju, već mi samo nedostaje taj trenutak mira i intime. Bez prekida.
Stoga prekini sada da čitaš ovaj tekst. Izađi napolje sa dragim osobama. Nemoj da nosiš telefon. Ili, ako ga poneseš, isključi internet. Živi život. Oflajn.
Anđelija Anđelić
