Ah, ta menza! Kao i svaki novopečeni brucoš, želela sam što pre da iskusim šta to znači biti student u punom smislu te reči. Stoga sam se, odmah po dolasku i vađenju studentske kartice zaputila u menzu.
Žeton? Kakav žeton?
U menzi je, naravno, bila gužva, ali sam ja, kao svaki pristojan student, stala i sačekala svoj red. Dok smo čekale, moja nova koleginica Valerija i ja smo pokušavale da odgonetnemo koje je to jelo najukusnije. Došao je i naš red. Uzele smo poslužavnike, odabrale glavno jelo, salatu, supu, predjelo i stale ispred nasmejane tete da platimo. Pogledala nas je upitno i izustila četiri reči koje nismo očekivale: „A gde je žeton?“
Menza √
Prvi studentski fijasko √
Ne i tanjir, Milice!
Ako se neko još više radovao mojim studentskim danima od mene, onda je to svakako bila moja sestra. Konačno je imala dovoljno dobar izgovor (a i priliku) da dođe u prestonicu i poseti me. Naravno, kao i svaka dobra sestra, želela sam da je nahranim (iako nju baš i nije moguće nahraniti), pa smo tako otišle i u menzu. „Prati ono što radim“ – poprilično jasna instrukcija, sama po sebi. Spustila sam žeton ispred nasmejane žene koja je za uzvrat spustila pribor u tanjir, koji sam uzela i krenula napred da ne stvaram gužvu na ulazu. Moja Milica je, pak, smatrala da je pribor nedovoljan. Uzela je i tanjir i krenula za mnom. Ljubazna teta ju je pojurila da joj vrati tanjir, ispraćena bujicom smeha moje cimerke. Pa, bar sam dobila dovoljno materijala da je zafrkavam do nekog sledećeg ispada, onako sestrinski, iz ljubavi.
A je l’ smem ja to da uzmem?
Ah, da. Taj odlazak u menzu sa Đukom je bio nezaboravan. Đuka je jedna beskrajno zabavna osoba, Beograđanka je, ali ju je interesovalo kako je živeti u domu i često me posećuje (toliko da mi se ponekad čini da imam dve cimerke umesto jedne). E, sad, pošto smo se vraćale sa predavanja umorne i izgladnele, ja sam rešila da, kao i svaka dobra domaćica (pa, ako se to može reći, s obzirom na kontekst), ponudim Đuki da je častim ručkom. Ovaj put prošli smo bez incidenata sa tanjirom. Otišle smo da uzmemo ručak, a kako je već bio kraj radnog vremena, nije bilo gužve. Ja sam spustila glavno jelo na poslužavnik i okrenula se ka Đuki, koja je zbunjeno stajala na sred linije i oprezno upitala: „A je l’ smem ja to da uzmem?“
Ma, ne obaziri se, vidiš da je sve to neurotično!
U našoj menzi, u Studenjaku, postoji nekoliko teta koje su uvek nasmejane i ljubazne i ja ih prosto obožavam. Postoje i one druge, u studenti-uvek-izvoljevaju fazonu. Jednom prilikom nisam želela grašak, već povrće i ljubazno sam je zamolila da mi to i sipa. Ona je malo manje ljubazno odgovorila da požurim i da nema ceo dan, ali je ipak sipala ono što sam tražila. Kad sam pružila karticu da platim, ona žena mi je namignula i dodala: „Ma, ne obaziri se, vidiš da je sve to neurotično!“
E, sad, kad ste se lepo naručkali i siti idete da odnesete prljavo posuđe na pranje, ne zaboravite da sav pribor stavite na isti tanjir. Jer, ako vam slučajno kašika ostane u posudi za supu, to je najgori zločin! Ona ne-baš-tako-ljubazna teta će vas najpre pogledati kao da ste u najmanju ruku pobili pola ljudske populacije, a potom će jednim teatralnim pokretom ruke tu istu kašiku staviti sa ostalim priborom, i dalje vas mrko gledajući, a vaša kazna biće jednako teatralno bacanje žetona iz zgloba. Pa sad, jurite ga po onom pultu, vi zločesti, zločesti studenti!
Anđelija Anđelić
