Oduvek sam bila kradljivac vremena. Krala sam vreme od sebe same. Smišljala gde mogu da uštedim pet minuta i kako da mi dan ima dvadeset i pet sati. Krala sam vreme i od drugih. Umela sam da ih zavedem igrom reči da poveruju da je manje vremena proteklo nego što jeste, da ih šarmiram da ostanu sa mnom onoliko koliko želim. Krala sam vreme od vremena.
Šunjala sam se njegovim dvorištem posutim oblacima i skrivala se u magli. Zimi je bilo naročito vešto u pokušajima da me prevari. Ali ja sam bila odveć izvežban kradljivac. Znala sam sa kog drveta da mu skidam koru i u kom gnezdu od dima će se izleći sledeća lasta. S prvim lastama, odlazila sam do reke zaborava koja je vijugala duž staze nade. Staza je bila neprekidna, a borove iglice sveže. Dodirnuti prve zrake Sunca i lebdeti na kiši bilo je kao droga. Nikad dovoljno.
Vreme je volelo da igra žmurke. Tražilo bi me na najneobičnijim mestima. Na leđima konja kako jurim kroz Divlji zapad poput neke kaubojke, u udaljenim prašumama Amazonije, obučenu kao Indijana Džons, u Pustolovom šešitu kako se šćućurena spremam da spavam, na travi kako pletem venčiće ili igram karte. I jedem sladoled. Ponekad bih ga čak i ponudila. Ipak, najčešće me je tražilo ispod tvog ramena. Valjda zato što me je tu uvek pronalazilo. Šćućurenu u tvom zagrljaju, kada mogu da budem mala, gotovo nevidljiva, a da se osetim dovoljno velikom.
Moja krađa bi uglavnom prošla nezapaženo. Umela sam dobro da se krijem. Ali ne uvek. Ponekad bi me vreme pronašlo i zahtevalo nazad ono što mu pripada. U takvim trenucima morala sam biti jako lukava. Vraćala bih mu manje nego što je zaslužilo. Par minuta posle poslednjeg školskog zvona ukradenih za deljenje tajni, krila bih u torbi. I sve one sate za maštanje duboko bih gurnula u džep pantalona. Samo da budem sigurna da ga neće naći. Onda bih otvorenih dlanova vraćala ono što mu dugujem. Ne znam zbog čega, uvek mi je verovalo.
Ponekad je čak bilo i dobar drug. Poklonilo mi deo sebe. Obično kad bih se u kišnim danima sklupčala ispod ćebeta s knjigom u jednoj ruci i šoljom toplog čaja u drugoj. Tada mi je davalo najlepši deo sebe.
Bilo je nepredvidiv saputnik, poput ćudljive žene. Umelo je da bude i izdašno, i škrto, i umiljato, i narogušeno. I nikada nisam znala u kakvom ću ga raspoloženju zateći.
Jednom me je pitalo zašto mu kraduckam sate i minute. Rekla sam jer su sekunde premalo, a dani previše. Rekla sam mu i da sam skromna u tome, a slagala sam. Rekla sam mu i da to radim pomalo jer me zanima dokle mogu da idem, dokle će me pustiti. A slagala sam.
Rekla bih i da je zbog toga što je bezobrazno i neumitno teče. Što bi bila neka polu-istina. Rekla bih još i da je zbog svih nepročitanih knjiga. Zbog neprospavanih noći i nepopijenog vina. Da je zbog svih neispričanih priča. A i ono, i ja znamo da je zbog jedne hladne novembarske večeri. Kada su se naše duše dodirnule.
Fotografije preuzete sa stranica: Prosure Acquisitions
