Kafa. Kupus od papira po stolu. Plaut i Terencije. Skok u humanizam i renesansu. Još kafe. Firentinska afereza i hiperkorekcija. Sveti Franjo. Još malo kafe. „Il primo ministro britannico e la canceliera tedesca Angela Merkel…“
– Dođavola! Kolumna! Potpuno sam zaboravila na to. – Bacam pogled na šolju, koja mi očajnički odgovara praznim, zelenim pogledom. – Prvo da skuvam sebi još jednu kafu.
Kupus papira je uredno složen na stranu, zbrka u mojoj glavi apsolutno nije sortirana onako kako bih želela. Umesto zelenog dna prazne šolje, u mene sada zjapi potpuno beli papir i kao da mi poručuje: „Napiši nešto pametno“. Sladoled. To je sve što mi pada na pamet. Sladoled. Kremast, od čokolade. Nema ga više, sad je samo tu kutija koja me podseća na grešno zadovoljstvo koje sam sebi priuštila. (Oprašta mi se, rok je.)
Ispod police na kojoj je sladoled, zalepljen je papir sa naslovima filmova koje još nisam pogledala. Pre neki dan precrtala sam još jedan naslov. Još jedno grešno zadovoljstvo koje sam sebi priuštila. Da sam tih dva sata posvetila pisanju seminarskog, do sad bih možda dobila odgovor od profesorke. Iz mog razmišljanja o „Venecijanki“ i zakasneloj predaji seminarskog rada, trže me ključanje vode. Mmmmmm. Miris kafe! I jedan osmeh preli mi se licem.
„Samo diši. Sve stižeš.“ Reči moje drage urednice ispisane na obeleživaču za knjigu odzvanjaju u mojoj glavi. Stoga zatvaram oči. Udišem duboko. Još jednom se osmehujem.
– Sve stižeš!
Ponovo pravim vašar od knjiga i papira i bacam se na učenje. S osmehom gledam u šolju koja je ponovo prazna.
– Uz još malo kafe – kažem samoj sebi i odlazim da je skuvam.
Anđelija Anđelić
