Danas mi je rođendan. Dvodelna svećica na mojoj torti veća je za broj. Dok razmišljam o tome, tačno se sećam ovog vremena prošle godine, kao i kolumne koju sam tada napisala. Odisala je dozom tuge zbog svih onih koji će nedostajati rođendanskom slavlju.
Nikada nisam razumela ljude koji ne vole svoj rođendan. Mada, to je njihovo pravo. Meni se čini da ću biti jedna od onih osoba koja uživa u svom rođendanu sa sto dve jednako kao i sa dvadeset dve. Verovatno zato što ne želim da odrastem. Iako će mi uvek nedostajati oni koji ne mogu da budu tu.
Ali ovog puta oni nisu tema. Uhvatila sam sebe pre nekoliko dana kako razmišljam o tome kako je protekla godina. Godinu dana sam starija. Vraćala sam film unazad i pokušavala da se setim gde sam je „potrošila“.
Prvo su mi na pamet pale krupne stvari. Poput faksa, odlazaka kući, druženja sa prijateljima. Potom put u Italiju, na usavršavanje. Divne devojke koje sam tamo upoznala. Prvi dan, izgubljenost u gradskom prevozu i simpatični dekica koji je sa nama čekao bus. Kursevi i divni profesori. Izleti na koje smo išle. Pljusak koji je brže prošao uz zvuke Zlavove gitare. Tipična hebrejska večera, uz puno smeha. More, plaža, Sunce, igra kartama „Lažeš“. Krema kafe. Neopisiva tuga kada smo odlazile i depresija koja traje naredna dva meseca.
Prekid stare i početak nove veze. Stara prijateljstva koja rastu i neka nova koja se rađaju. Ljudi koji su otišli i neki novi koji su došli. Poput jednog Australijanca koji je ovde došao na razmenu. Sastajanja i rastajanja sa meni dragim ljudima. Čak i ako su ponekad virtuelni. Ponekad oni koji ne mogu da budu tu za nas u realnom vremenu i prostoru, mogu to da učine putem Skajpa. Ili Fejsbuka. Moje nedeljno jutro (uglavnom kada sam kod kuće) protekne u razgovoru sa tetkom koja živi preko dva kontinenta, nekoliko mora i jednog okeana. I uvek se setim kako mi je jedne godine rođendan čestitala dva dana kasnije. Obećala je da ove godine neće zaboraviti tačan datum. Tu je i moja draga Urednica, pa sad već bivša. Urednica je nežna duša i razume ćutanja. To što nas deli nekoliko stotina kilometara nije nas sprečilo da se družimo. Čak i u knjiškim krizama.
A onda su počele na pamet da mi padaju i one malo manje stvari. Poput prošlogodišnje proslave rođendana i odlaska u kafanu. Asijine pozitivne energije koja ne može, a da te ne osvoji. Ovogodišnjeg Dana studenata i ludog društva. Litara i litara piva. Kerbera i „Bolje da sam druge ljubio“. Setila sam se i da sam sebe za prošli rođendan častila knjigom. I to onom za razbibrigu. Posle hiljada i hiljada strana stručne literature, konačno sam čitala nešto za svoju dušu. I odmarala mozak. Moja tadašnja cimerka je otišla na faks i vratila se, zatekavši me u istom položaju. Moja seka i ja potrošile smo brdo para na šminku. Ona se u međuvremenu i izveštila u tome.
Setila sam se i svih stranica koje sam ispisala. Stvari koje sam prećutala, a možda nije trebalo. Kao i onih koje sam rekla, a možda ni to nije trebalo. Pisama koja sam napisala. Jednog koje se tek spremam da napišem. Papira na kojima sam rasprostrla svoju dušu i kojima sam ispovedila sve ono što nisam naglas rekla.
Malih zadovoljstava, poput jutarnje kafe. Ili kiše od koje sam jurila da se sakrijem. Kafenisanja sa drugaricama. Smeha koji nadire u talasima i ne zaustavlja se. I ćutanja. Onog ćutanja, koje nije ni ćutanje. Onog ćutanja koje kaže više nego hiljadu reči.
Pokušala sam da se setim šta sam to za ovih godinu dana naučila. I shvatila sam: NIŠTA. Nisam naučila ništa. Ja jesam porasla, ali nisam i odrasla. Na kraju krajeva, kao što sam na početku to i rekla, ja to i ne želim. Ali sam onda shvatila da je moj tekst izgubio smisao. Sve dok mi na pamet nije pala moja sedam i po godina mlađa sestra i nešto što mi je rekla pre par meseci, a što možda savršeno oslikava moju godinu (ne)odrastanja: „Draga, ti imaš samo dvadeset i kusur godina. Ti i ne treba da znaš ili da shvataš sve. Sve će to jednom doći na svoje.“
