Sensei (učitelj) Toširo Suga, 7. dan aikikai, održao je 23. maja u S.C. „Zvonko Osmajlić“, u Kondinoj 12, prvi u nizu treninga na aikido seminaru koji je okupio aikidoke iz cele Srbije, kao i Bosne i Makedonije. Seminar, koji organizuje Budo savez Srbije, trajaće od 24. do 26. maja, a poklonici ove veštine imaće priliku kako da uče od jednog od najboljih učitelja, tako i da se druže i sklope nova poznanstva. Suga je, kako sam ponosno kaže, jako zadovoljan polaznicima seminara, a oni postaju sve bolji i bolji. Mi smo ovu priliku iskoristili da bismo mu postavili neka pitanja o aikidu, filmskoj karijeri i još ponečem.
Kada ste, kako i zašto počeli da se bavite aikidom?
Počeo sam da treniram aikido kada sam imao sedamnaest godina, 1968. godine. Zašto? Moj otac je pregledao sve borilačke veštine, iščitao sve o njima i odlučio je da je Morihei Uešiba, osnivač aikida, najbolji i da idem kod njega. Ja sam poslušao njegov savet i tako sam počeo da se bavim aikidom.
Kakav je bio vaš prvi utisak o aikidu?
Prvog dana kad sam otišao, zapao mi je najstroži učitelj. Ja nisam znao da padam, a on me je tako bacio da sam se sav razbio. Mislio sam da je aikido najgora veština.
A sada?
Danas je to, naravno, nešto sasvim drugo. Ja sam sada u poziciji učitelja, onaj koji podučava i trudim se da proniknem u suštinu tehnika koje je naš Osensei (veliki učitelj) uobličio.
Pošto ste radili sa svim najvećim učiteljima aikida, da li biste nekog posebno izdvojil čiji Vam se stil dopada i ko je posebno uticao na Vašu karijeru?
Radio sam sa skoro svim najvećim učiteljima aikida iz celog sveta, ali najviše sa mojim učiteljem Tamurom, koji je i najviše uticao na mene. Njega izdvajam, pre svega, jer je učio od samog Uešibe i zato što je on bio prvi posle Drugog svetskog rata koji je nastavio Uešibin rad. On je i najviše doprineo mom poznavanju aikida.
Kako je došlo do toga da radite na filmu?
Bavio sam se glumom u Japanu u periodu od desete do osamnaeste godine. Imao sam male uloge, naravno. Sa osamnaest godina me je zapazio Kurosava i trebalo je da odradim ulogu u filmu „Tri, tri, tri“. Film je trebalo da se snima i u Japanu i u Americi. Bio je to ratni film. Kurosavi se dopalo moje lice i odlučio je da mi da ulogu. To, naravno, nije bila velika uloga. Međutim, film se snimao tri meseca na jugu Japana, a to je značilo da moram da prekinem da vežbam aikido, koji sam tada trenirao samo šest meseci.
Znate, u svetu glumaca, u pauzi između snimanja se igraju karte i šali se. To nije baš zdravo i sportski. Stoga sam odbio Kurosavu. U tom svetu više nisam mogao da ostanem, jer niko ne odbija Kurosavu. U izvesnom smislu, izabrao sam aikido.
Sa dvadeset osam godina, glumio sam u filmu o Džejmsu Bondu. Producent filma, koji se zove Brokoli, imao je zeta, Majkl Vilson se zvao, u Londonu koji se bavio aikidom, a kasnije je postao i scenarista filma. Brokoli je s vremena na vreme dolazio u London jer je produkcija Džejmsa Bonda bila velika, a i tamo se snimalo. Međutim, ekipa je odlučila da je snimanje tamo preskupo i preselili su se u Pariz. Majkl je potom pitao mog druga Kalesta da li zna nekog u Parizu ko se bavi aikidom.
Jednom sam ručao sa Majklom i Kalesto je rekao da živim u Parizu i da se bavim aikidom. Majkl me je pitao da li sam slobodan sutradan da uradimo probno snimanje. Došao sam obučen u kimono i hakamu i snimili smo to i tada je Majkl odlučio da me angažuje. S jedne strane, odbio sam Kurosavu zbog aikida, s druge, aikido me je vratio u svet filma.
Odrasli ste u Japanu, živite u Parizu, a držite seminare širom sveta. Da li postoji neko mesto koje Vam se posebno dopada i gde biste možda želeli da živite?
Japan je moja zemlja, ali postoji mnogo stvari kojima sam tamo nezadovoljan. I u Francuskoj takođe ima dosta stvari kojima sam nezadovoljan. Ali postoje i lepe stvari. I u Japanu takođe. Francuska me nervira ponekad, nema mnogo odgovornosti, ali je volim.
Kad bih pričao dobro nemački, najviše bih voleo da živim u Beču. Ili, možda u nekom delu Italije. Obožavam Italijane, uvek su srećni i jako su optimistični. Ali zašto bih izabrao Beč? Pre svega zbog njihovih kafića. Visoki su četiri metra, ogromni i prelepi. I uvek ima jako mnogo kolača. Čak i ako ti se ne jedu, možeš da ih vidiš. Takođe ima manje i vandalizma. U Parizu ima mnogo lopova i džeparoša. U Beču ih zaista nema.
Kada ste prvi put bili u Beogradu i šta je prvo što ste primetili?
Prvi put sam došao ovde 1994. godine. Video sam mnogo siromaštva kada sam prvi put došao. Bilo je ljudi koji su preturali po smeću i na svakom ćošku je neko popravljao auto. Toga danas nema. Video sam mnogo promena jer sam ovde dolazio od tada otprilike dva puta godišnje. Na početku sam mislio da je užasno. Bio sam pre toga i u Slovačkoj i u drugim zemljama, ali nigde nije bilo loše kao ovde. Taj utisao o siromaštvu je ono što sam upamtio i bilo mi je jako teško zbog toga. Međutim, ljudi s kojima sam radio i provodio najviše vremena bili su puni optimizma i to je popravilo moj utisak o Beogradu.
I, za kraj, da li postoji neka tehnika, pošto ih znate mnogo, iz aikida koju posebno volite?
U svakom periodu svako najviše voli neku tehniku. Međutim, kako sam učitelj, moram da ih znam sve dobro i stoga se trudim da ih poboljšam. A uvek uvežbavam onu tehiku koja mi je najteža, stoga moja omiljena tehnika uvek varira.
Intervju uradila: Anđelija Anđelić
 Toširo Suga, održao je prvi u nizu treninga na aikido seminaru koji je okupio aikidoke iz cele Srbije, kao i Bosne i Makedonije.){kind=link}