#Kako Ovca kaže
Nitne i na nitnama strahovi. Strahovi koji su sami po sebi greške. Strahovi koji plaše jer se bojimo pogrešnih stvari.
Potiču iz potrebe, iz stomaka, i završavaju se na vrhovima prstiju, pomešani sa energijom.
Završe nam sa prstiju na jastucima i ogledalima, pa se povremeno pomešaju sa snovima, i likovima.
Pa ne znamo – ko smo? Pa ne znamo – gde smo?
Pa ne znamo ni šta se pitamo.
Strahovi koji isto ne znaju.
Strahovi koji ne rešavaju.
Strahovi koji vrište.
Strahovi – da vrisnemo.
I jedino što znam das u ih izmislili ljudi, da ne padnemo.
Da ne potonemo.
Da nas ne ujede.
Da ne verujemo.
Meni su najveći strahovi na osvrtaje, u tridesetima.
U malom stanu, sa malo manjom dušom, manjom platom, sa najmanjim znanjem.
Oni strahovi da si promašio dan, da ćeš opet isto sutra.
Da nećeš da dočekaš godinu.
Ne kao mrtav.
Kao živ.
A tužan.
Anastasija Cvijanović
Izvor: Blacksheep.rs
