„Nasipi nisu izdržali“, „Nema struje“, „Dvadesetoro ljudi za sada izgubilo je živote“, „Postavljeno još linija odbrane“.
„Pre ili posle svake prirodne katastrofe, od obične letnje oluje do prave kataklizme, postoje trenuci potpune tišine. Kada sve staje. To se dešava prirodi, društvima, čitavoj civilizaciji.“
Kako samo silno želim, da mesto prethodnog, čujem da tamo negde u srpskom domu, ozbiljni nisu izdržali, a da ne prasnu u smeh. Da nema struje, ali da je lepo i u mraku. Da je dvadesetoro ljudi negde u svetu isijavalo svojim talentom, govorilo o svojoj zemlji, govorilo da je nastala ni iz čega, ali da je zemlja heroja, o, da je lepa ko himna. Želim da čujem da su postavljeni temelji fabrika igračaka, slatkiša, temelji univerziteta. A ne, ne, ne linija odbrane.
Da li je vodena stihija oduzela sve? Priroda nikad ne uzima sve, a da ne uzvrati, na ovaj ili onaj način. Pa ona nas je stvorila. Ne bi bilo fer da nam sve odnese. Voda da spere sve gnusobe, mržnju, sebičnost, nacionalizam? E to već dopuštamo.
Šta u stvari ostaje posle jedne katastrofe?
Ostaje želja da se pruži ruka (za spas).
Ostaje pitanje koje luta po glavi „Je li sve u redu?” i „Savršenom”. A znaju da nije. I jedni I drugi.
Ostaje dokaz da je šaka dobrote vrednija od šake mudrosti. Da su dobročinstva mila ako znamo da ih možemo uzvratiti. Mi to znamo.
Ostaju ljubimci čiji je život iskrvario oko slabašnog tela.
Ostaje ta emocija da oči zasuze na prizor spasioca koji poljubi dete u sred talasa.
Ostaje dokazana hipoteza da su mladi stub budućnosti, a volontiranje ne samo nešto humano, nego I komponenta globalnog razvoja.
Ostaje lepo saznanje – koliko je samo ruku spremno da sačuva jedan jedini život, ali i to da novo biće voda ne sprečava da udahne novi.
Ostaje dobro poznati motiv da sitniš nikako nije sitnica.
Ostaje probuđen instikt da se pomogne.
Ostaje solidarnost, neretko izgubljena i od sveta zaboravljena.
Ostaje saznanje da smo najjači kad se držimo zajedno.
Ostaje divan talas energije koji se oseća u vazduhu, koji pokreće, koji stvara. I biće ga još.
Ostaju (o)sećanja.
Navika da se neke reči zagrle, jer sve, ama baš sve, staje u jedan zagrljaj. Ostaje…
Oni što tumače sve sa religijske perspektive kažu da bi ove poplave trebalo da znače nešto ili pak budu prekretnica. I mole se, da, mole se mnogi. A zaboravljaju da učitelj ćuti tokom testa. Bili deo jedne ili druge nacije, ove ili neke tamo religije, crne ili bele boje kože, svakako se Bogu krstimo ili klanjamo. Iskrenu molitvu svako prepozna.
Dobro je to što smo svi zajedno ponosni na narod kojem pripadamo. U tom narodu je onih koji i sami primaju socijalnu pomoć, a ipak imaju šta da pruže drugome. U njemu ima onih kojima država godinama ne daje priliku da se zaposle, a oni su ipak spremni da naporno rade za njen spas. Znamo za one koji nisu imali novac da doniraju, ali su zato imali bar džak žita i to svoje blago su vrlo rado ustupili. Divne, dirljive priče o spasiocima koji i dalje spasavaju, o pilotima koji prkose gravitaciji, o lekarima, o neumornim volonterima koji danima i noćima dežuraju, čime dokazuju da su zaista bitan resurs… Na svakom koraku u proteklih deset dana bila je inspiracija, sušta inspiracija za sve one koji žele da žive velikim životom. Onima kojima „nije dan” jer, zaboga, nemaju pristup Internetu na ogromnim telefonima, ili im kišica kvari frizuru. Videli smo siromašne Rome koji sakupljaju pomoć za nas, i azilante koje smo terali iz zemlje, a sad nam je ponovo grade, i Kineze sto nam nisu valjali, a sada daju gumene čizme za “nula dinala”, i Hrvate koji su izvlačili ljude iz vode u Obrenovcu. Zato su u trenucima tuge i očaja u mraku blistali zahvalnost i nada da ćemo se izvući i iz ove tragedije, da ćemo isplivati i iz ove bujice kao što smo isplivali iz mnogih do sada. Ako smo tako požrtvovani i ako imamo tako dobre prijatelje, nema te vode koja će nas potopiti.
Duško Radović je rekao da je dobra svaka muka koja nas povezuje i loše svako dobro koje nas razdvaja. Zato ostanimo snažni. Trebaće nam u ovim trenucima, jer su važniji od svega što je ovde napisano.
Time to pray, 1003
Autorka: Dragana Stanković
