„Dnevnik je nešto slično kao blog koji možeš samo ti da pročitaš“. Možda će uskorijoj budućnosti mame ovako objašnjavati deci šta je to dnevnik, ali u ovakvo objašnjenje neće stati miris sveske, penkala, drvene olovke, isečci iz novina, fotografije, crteži i slova ispisana rukom. Dnevnici su važan deo života svakog tinejdžera, među tim listovima papira on više nije usamljen i neshvaćen. Svaki problem postaje lakši kada se o njemu piše, svaka tajna slađa, a svaka radost veća. Toliko puta smo listali svoje stare dnevnike i sa osmehom se prisećali prošlosti, prvih ljubavi, drugarstva, smeha, suza, osećaja da je ceo svet naš i prvih razočarenja.
Da li ste ikada pomislili šta biste pronašli u dnevniku svojih roditelja? Da li je moguće da su te iste roditelje koji vas danas ne razumeju nekada mučile iste stvari? Književnica Lidija Nikolić je u svom romanu „Mamin dnevnik“ odgovorila na ova pitanja iz ugla jedne devojčice koja čita mamin dnevnik. Čitajući ovaj nesvakidašnji roman upoznajemo tinejdžere iz sedamdesetih godina prošlog veka i njihov život koji je potpuno drugačiji od našeg, a opet isti.
Šta bi trebalo da znaju budući čitaoci o knjizi „Mamin dnevnik“ pre nego što počnu da je čitaju?
S obzirom da se moja prva zbirka priča zove „Neću više da lažem“, priznaću vam da je ova knjiga nastala na osnovu mojih dnevnika iz osnovne škole! Dakle, ništa nije izmišljeno, sve je autentično – mamine beleške, komentari ćerke, ceduljice, pisma, ulaznice, crteži, drugarski listovi, stranice iz leksikona… Oni koji su se prepoznali čitajući knjigu, pišu mi:
– Do neba ti hvala za ove divne slike naše mladosti! Mislim da će današnja deca uspeti da dokuče kako smo mi u njihovim godinama živeli, učili, zabavljali se, zaljubljivali i nadasve – uživali!
– Prilično sam uzbuđen držeći tvoju knjigu u rukama… Slatko mi je, gledam našu mladost… Jedino što remeti čitanje su oči pedesetogodišnjaka. Ali kada zaronim dovoljno duboko i one će biti mlade i ponovo ću imati plavu školsku bluzu…
– Hvala ti na pozivu za povratak u mladost i što si napisala ovu knjigu i što ćemo se svi u nju ukrcati kao u vremensku mašinu i otputovati u blagosloveno vreme bezbrižnosti i na tom putovanju ponovo biti mladi… Molim kartu u samo jednom pravcu!
Kakve su bile reakcije kolega na „Mamin dnevnik“?
Odlične! Naš čuveni pisac za mlade, Gradimir Stojković, smatra da će čitaoci „ovu dragocenu knjigu čitati i pročitati ne ispuštajući je iz ruku.“ Na Portalu Detinjarije, „Mamin dnevnik“, koji je „s ponosom“ objavila „Pčelica“, preporučuje se kao „knjiga koju treba da čitaju i mame i njihove ćerke“, uz mišljenje da sam kao autor dala „nemerljiv doprinos ovoj vrsti domaće književnosti za decu.“ Gordana Maletić u svom odličnom prikazu piše da sam u „Maminom dnevniku“ „znalački razradila temu sazrevanja ličnosti, stvarajući od bezazlene situacije ozbiljan psihološki roman.“ Žiri za dodelu nagrade „Gordana Brajović“ svrstao je ovu knjigu u najuži izbor, a uspešnost mog gostovanja na „Disovom proleću“ bibliotekari su saželi u jednu, meni dragocenu, rečenicu: „Mamin dnevnik postao je omiljena knjiga!“
A šta kažu čitaoci?
Navešću samo nekoliko SMS poruka:
- – Super! Knjiga je ekstra!
- – Piškio sam od smeha čitajući „Mamin dnevnik“! Sjajno!
- – Knjiga i po!
- – Uživam čitajući Dnevnik! Knjiga je divna, predivna!
- – Uveče, pred spavanje, pročitam nekoliko strana, i sa osmehom završim dan!
- – Duhovito, emotivno, iskreno, za sve generacije!
Da li su dnevnici i spomenari preživeli doba digitalizacije?
Izgleda da nekim čudom jesu, sudeći po tome što moja ćerka već više od deset godina vodi dnevnik, u onim divnim beležnicama sa malim katancem… Neki moji malo mlađi đaci kažu mi da svoj dnevnik skrivaju u mobilnom telefonu…
Kako Vi kao pisac pronalazite zajednički jezik sa različitim generacijama?
Postoji univerzalni jezik koji razumeju svi ljudi, pa i životinje… To je govor ljubavi, radosti, iskrenosti, razumevanja, tolerancije… Ako se pisac služi tim jezikom, slušajući šta mu šapuće njegovo sopstveno srce, pronaći će put do srca i malih i velikih ljudi…
Kojoj generaciji je najlakše približiti se – deci, tinejdžerima, odraslima?
U današnje vreme, odraslima se lako može nametnuti „bestseler“, u XX izdanja, a da pritom knjiga nije umetničko delo, niti je autor uopšte pisac… Deci i mladima je mnogo teže „podvaliti“, jer njihov vrednosni sud glasi: „Ovo mi se sviđa, a ovo ne!“
Kakvo je danas stanje u književnosti za mlade kod nas?
Vrlo zabrinjavajuće! Imamo sve manje pisaca za decu, pogotovo mladih. Čitalaca je sve manje, knjiga za tinejdžere takođe… Gase se časopisi za decu, zatvaraju biblioteke, propadaju izdavačke kuće… Honorari se ne isplaćuju, a mediji poklanjaju malo pažnje piscima i knjigama za mlade…
Koje su vaše omiljene knjige iz tinejdžerskog perioda?
U vreme kada su moji vršnjaci obožavali Pipi Dugu Čarapu, ja sam pomno čitala manje poznatu knjigu Astrid Lindgren „Mališa i Karlson s krova“. Nešto slično zbilo se i kada je u pitanju pisac Ivan Kušan – dok su se moji drugari otimali o knjigu „Lažeš Melita“, ja sam ostala verna njegovom „Zagonetnom dječaku“. Probijala sam se takođe više puta „Kroz pustinju i prašumu“ sa junacima romana Henriha Sjenkjeviča. Onda sam se, u doba prvih ozbiljnijih ljubavi, okrenula poeziji. Sve je počelo od Preverove pesme „Deca koja se vole“, a završilo se besmrtnom zbirkom Brane Petrovića „O prokleta da si ulico Rige od Fere“, koju sam znala skoro čitavu napamet. Nažalost, takva ljubav prema poeziji danas je gotovo potpuno zamrla.
Koje nove knjige preporučujete tinejdžerima?
Na svoje zadovoljstvo, a i sramotu, otkrila sam tek nedavno izvanrednog pisca Veroslava Rančića, autora 8 odličnih romana za mlade. O njegovim neodoljivim i uzbudljivim trilerima o Robertu i Lujki i njihovim avanturama, žiri od 150 tinejdžera već je dao svoj sud…
Napisaliste knjigu priča za decu „Buvlje hvatalice“, koja je u stvari za mnogo širu publiku. Da li je odlika kvalitetne književnosti za decu to što je mogu čitati sve generacije?
Sudeći po rečima Duška Radovića, dobra knjiga za decu „mora zanimati i odraslog čitaoca.“ Takva knjiga je bliska životu i iskustvu dece, ali sadrži i jednu dodatnu dimenziju – značenje, emocije i iskustva koja mogu „obradovati i većeg čitaoca“. Najzad, kao što je rekao Egziperi: „Svi odrasli ljudi su nekada bili deca, samo se malo njih toga seća“. Knjige za decu mogu da ih na to podsete…
