Tokom Srednjeg veka način života u gradu i selu drastično se razlikovao što se moglo uočiti i na njihovim trpezama. Dok su seljaci svoju hranu sami pravili i namirnice gajili na svojim imanjima, imućniji su ih kupovali na pijacama ili ih čak uvozili iz inostranstva. Ljudi na selu bili su ograničeni sa proizvodima koje mogu da koriste za pravljenje hrane, pa su hranu daleko više cenili i retko kada bacali.
Svaka kuća imala je posebnu prostoriju u kojoj se nalazilo ognjište i u kojoj je cela porodica obedovala. Najčešće su se jela dva obroka dnevno, a njihovo vreme je uglavnom zavisilo od poslova na polju. Hrana se kuvala u zemljanim loncima, čija je proizvodnja u to vreme bila veoma zastupljena.
Osnovni elementi srpske trpeze u Srednjem veku bili su hleb i sir. Domaćinstva su gajila mnogobrojne tipove žitarica, te su od njih pravili razne vrste hlebova. Bio je običaj da se hleb nikada ne baca, što se i danas može čuti u nekim predelima Srbije. Domaćice su ostatke hleba mešale sa vodom, mlekom i sirom i tako pravile, danas već tradicionalno jelo, poparu.
Sir se svakodnevno koristio u ishrani, a seljacima je donosio i profit, jer su ga nosili na pijace i prodavali. Na trpezi su se mogle pronaći različite vrste sireva. Često se služio i kao meze gostima uz domaću rakiju.
Krastavac, boranija i grašak u Srbiju su stigli sa Dalekog i Bliskog istoka, dok su pasulj i kukuruz stigli iz Amerike. Poznato je da je Dositej Obradović doneo krompir u naše krajeve pre Prvog srpskog ustanka.
Meso na srednjovekovnoj trpezi nije bilo zastupljeno u tolikoj količini kao što je slučaj danas. Najviše se jela divljač, dok su se kokoške, koze, krave i ostale životinje koje su im donosile prihode retko jele. Jaja su bila veoma skupa i seljacima su predstavljala dragocenost, te su kokoške gajili u velikim broju, kako bi namirili svoje potrebe, ali i kako bi ih koristili u trgovinskoj razmeni.
Proizvodnja meda u Srbiji bila je na zavidnom nivou. Med je uglavnom služio kao zamena za šećer, koji je bio luksuz u to vreme. Dodavao se u jela i pića, a koristili su ga i za pravljenje medovače, koja je tada bila jedno od glavnih alkoholnih pića.
Naši preci su uživali i u vinu od meda – medovini, koje je bilo popularno u našim krajevima do 15. veka. Već za vreme Nemanjića, vinogradarstvo počinje da se razvija u područijima Srbije koja su bila pogodna za ovakvu vrstu proizvodnje. Zanimljivo je da je tada ustanovljeno i vinarsko zakonodavstvo, čime se prvenstveno zabranjuje da se u vina dodaje voda.
