Umetničko klizanje – Veruje se da su prve klizaljke nastale u Švedskoj u 9. veku i da su bile napravljene od životinjskih kostiju. Sredinom 14. veka napravljene su prve klizaljke od drveta sa naoštrenim sečivom, a u 17. veku nastaju i prve klizaljke kompletno napravljene od čelika. Klizanje je dugo bilo rezervisano samo za imućniji stalež, tako da je tek u 19. veku preraslo u rekreativni sport.
Pionirima klizanja se smatraju Holanđani koji su koristili zaleđene kanale da se prevezu od jednog do drugog sela još u 13. veku. Vrlo brzo se odatle klizanje preko Lamanša prenelo u Englesku gde su ubrzo organizovani prvi klubovi i klizališta.
Umetničko klizanje spada u grupu sportova sa složenom koordinacijom. Pored treninga na ledu, jako su značajni i treninzi u sali gde klizač razvija koordinaciju, snagu, ravnotežu, brzinu, izdržljivost i fleksibilnost. Vremenom je umetničko klizanje napredovalo i pored izvođenja elemenata od klizača se zahtevaju i muzikalnost, plesne i glumačke sposobnosti, tako da su u program treninga uključeni i časovi baleta i plesa.
1772. godine Englez Robert Džouns je bio prvi poznati klizač u umetničkom klizanju, ali formu klizanja i stil izmislio je američki klizač Džekson Hejns, koji je 1860. godine predstavio svoje slobodne i zadivljujuće tehnike.
Međunarodna klizačka organizacija (ISU) je glavna u organizovanju internacionalnih amaterskih klizačkih takmičenja. Osnovana je 1892. godine. Prvo evropsko prvenstvo, tada samo za muškarce, održano je 1891. godine, a prvo Svetsko prvenstvo, takođe tada samo za muškarce je održano 1896. godine.
Umetničko klizanje je veoma popularan i važan deo Zimskih olimpijskih igara u kojima elegancija i gracioznost, što učesnika, što i njihovih pokreta, privlači i dan danas veoma veliku pažnju i oduševljenje ogromnog broja navijača.
Olimpijski sport, umetničko klizanje, obuhvata u sebi sledeće discipline:
1. Pojedinačno takmičenje za muškarce i žene.
Pojedinačni klizači moraju obuhvatiti u svojim programima obavezno sledeće elemente: skokove (jumps), piruete (spins), sekvencu koraka i ostale elemente u svom programu.
2. Sportski parovi.
Tim se sastoji od žene i muškarca. Par izvodi samostalne elemente kao i one specifične samo za tu disciplinu kao što su standardni skokovi odbacivanjem(throw jumps), u kom muškarac baca partnerku visoko, dok se ona graciozno dočeka na led; podizanje (lifts), u kojima se žena drži visoko iznad partnerove glave i to u raznim figurama i stilovima, zavisno od međusobnog dogovora; sinhronizovana pirueta (pair spins), u kojem i partner i partnerka izvode sinhronizovan spin; spirala smrti, gde muškarac zabada vrh svoje klizaljke u led, dok drugu ispruži ispod partnerkinog tela, koju vrti u krug oko sebe, što je moguće niže ledu.
3. Plesni parovi se opet sastoje iz tima muškarac i žena. Plesni parovi se veoma razlikuju od sportskih parova, prvenstveno po tome što se više fokusiraju na komplikovane korake koji se striktno drže forme plesa i ritma muzike više nego na akrobatske skokove, bacanja i podizanja. Jedino se u plesnoj disciplini mogu dozvoliti na takmičenjima muzičke numere sa vokalima.
SKOKOVI
Skokovi u klizanju znači da klizač u toku izvođenja skoči odrazujući se što više od leda i munjevito se rotira što je više moguće u vazduhu, kako bi se na kraju pravilno spustio na zemlju. Postoji mnogo vrsti skokova, ali svi se indentifikuju po tome što je neophodno da se klizač odbaci od leda i rotira u vazduhu.
Dosta klizača se rotira u smeru kazaljke na satu pre skoka.
Postoje šest glavnih skokova u klizanju i dele se na dve kategorije.
1. Skokovi koji se započinju pomoću vrha oštrice na klizaljki (poređani od najlakšeg do najtežeg):
Tulup (Toe loop), Flip i Luc (Lutz).
2. Skokovi koji se rade uz pomoć ravnog dela oštrice na klizaljki:
Salhov (Salchow), Ritberger (Loop) i Aksel (Axel Paulsen)
Broj rotacija obavljenih u vazduhu tokom skoka zavisi od toga da li će skok biti pojedinačan, dvostruki, trostruki, ili čak četvorostruki.
PIRUETE
Postoje više vrsti pirueta, identifikuju se i razlikuju po poziciji ruku, nogu i uglu povijenosti leđa. Piruete se obavljaju na ravnom delu oštrice. Uprkos popularnom mišljenju, pirueta se ne obavlja na zaobljenom vrhu klizaljke—one su tu prvenstveno samo za skokove.
Piruete se mogu izvoditi na bilo kojoj nozi i one su obavezan element u svakoj disciplini klizanja.
U pojedinačnim i takmičenjima za parove, takmičari moraju ispoštovati dve rutine, takozvani ‚‚kratki program“, u kojima klizač mora ispuniti listu potrebnih elemenata koje se sastoje od skokova, koraka i okreta; i takozvani ‚‚slobodni program“ ili ‚‚dugački program“, u kojima klizač ima malo više vremena i izbora u izvođenju elemenata.
Sam sport je takođe usko povezan i sa šou biznisom. Glavna takmičenja uključuju egzibicije u kojima najbolji klizači izvode tačke po izboru, bez ikakvih zabrana i ograničenja pred publikom.
Televizija je odigrala važnu ulogu ignorišući i brišući naziv ‚‚amaterski sport“ i pravila koja su pratila umetničko klizanje. U nameri da zadrže klizače koji bi sigurno vrlo brzo digli ruke od svega i odustali od profesionalnih klizačkih takmičenja, godine 1995. ISU komitet je uložio veoma veliku količinu novca za veća takmičenja.
