Crna crtica mi je treptala pred očima (pitajući se ,, Zašto baš ja? Nemoj mene da mrziš!“) dok sam pokušavala da odmrznem prste i napišem koji red. Crna crtica mi je  vibrirala pred musavim očima, kljucajući kao zagnojena rana i bolela me je. Tako mala, a tako boli. Šta ja više imam da kažem, a što već nisam rekla? Kako da ja nekome prenesem nešto što će imati uticaj na njih? Šta  ja više imam da ponudim, kad sam sve već iznela? Rastrojena potpuno, nisam mogla da se setim razloga zbog kog pišem. Volela bih da imam više muda da pitam ljude zašto čitaju (ako čitaju) šta napišem. Šta sam ja to umislila da jesam i da mogu da promenim? Svet? Dan? Ljude?

U nekom trenutku odlučiš da prekineš. Ili odložiš. Odlaganje je divna reč i božanstvena zamena za odustajanje. Ove godine mi je najteže bilo samoj sebi da priznam da moram da odustanem, jer moram da probam nešto drugo. Nisam sigurna da li je neuspešno ili nemam sad sreće. No, da ne gubim sad energiju, ja sam je usresredila na nešto drugo. Da li sam kompletno odustala? Ne znam. Da li ću ponovo da pokušavam? Ne znam.

Konkurs sam videla još u julu.  Osim svojih radova, CV-a i iskustva, trebalo je da se priloži motivaciono pismo ili obrazloženje zašto baš ja. Nemojte zadavati ta ,,Zašto baš ja?’’ pitanja. Ni sama ne znam zašto baš ja. Ne samo ja, ljudi mahom ne znaju da odgovore na ta pitanja. Pisaće vam o njihovim dostignućima, o njihovim sposobnostima, radnim navikama, talentu i predispozicijama. Jer tako mora. Tako su nam rekli.

Da me neko pita iskreno: ,,Pa, dobro Dunja, zašto baš ti misliš da si adekvatna osoba da nekome preneseš bilo šta što ima veze sa pisanjem?’’, izvadila bih spisak i počela.

Rekla bih da nosim naočare za vid i da imam cilindre, jer mi je slab periferni vid i da vidim samo pod određenim uglom. Osim toga, sprečava me da vidim u mraku. Dodala bih da mi je jedan dečko rekao da moja razmišljanja nemaju veze sa mojim vidom; da ja vidim sve i da mi je životni periferni vid izuzetno jak.
Rekla bih da pisanje može da stvarno promeni dan.
Rekla bih da pisanje može da te odvede na neka mesta gde ti ne treba karta.
Rekla bih da kako sam pisala o jednom dečku i vrištala na njega rečima, a on mi se smešio. Nisu ga bolele moje reči, a mene je bolelo da pišem.
Rekla bih da onog ko piše uvek boli, jer se sav iseče dok ne iscuri sve što ima da kaže nekome koga da voli.
Rekla bih da će onaj ko piše da ti pokloni uzdahe u rečima, ljubav mu se nalazi u jagodicama, one ostanu kad otisci prstiju ostanu na tvom telu,
Ne može onaj ko piše da ti kaže kako je lako da piše o tebi, jer si tako lak za konzumiranje, toliko si lagan da osetiš da slova padaju kao u tetrisu i tako je lako izgubiti se.

Hej, pisci greše! Nemoj im verovati tek tako. Sebični su, lajavi, patetični i u svemu traže smisao.  Naći će ti poeziju u mrtvom golubu na ulici, jer je smrt poetična! Hej, nisi ni svestan koliko su morbidni. Na kraju krajeva, njima je bol oružje za pisanje.

Nemoj da pitaš ,,Zašto baš ja?’’. Pisci će ti naći hiljadu zaobilaznica samo da ti se uvuku pod kožu, jer njima je dubina prirodno stanište.