Slatko od dunja: Otvaranje tegle

Kada bih morala da se onako baš ozbiljno predstavim, rekla bih da sam punoglavac. Gledali bi me kao idiota, što i nije da se ne dešava, ali ja ovaj put ne bih se osetila kao onomad. Pre nekoliko meseci, a možda i godinu dana, bilo je situacija kad sam se osećala kao govance, jer nisam imala utisak da sam to ja.

Ne znam šta mi je, obično sam ja ja, i kad jedem pomfrit, i kad se smejem haotično i kad gledam filmove, idem na žurke… Sad se predstavljam kao punoglavac, jer postoji mnogo stvari koje želim da budem, radim. Problem je moja brzopletost. Želim da se nešto već desilo. Zapravo, nerviram se kako se to već nije desilo. Nerviram se što baš ja moram nešto da poželim, što ja to nemam. I sad kad mi se to što želim nakupilo, ja ne znam odakle da počnem. Da li da nastavim da želim ili da sve to što je u drafts izbrišem i krenem da pišem novu poruku?

Šta ja radim sad kad ništa ne radim? Ja samo idem i pričam kako ništa ne radim, jer ,,nije da neću, već nema posla.’’ Ne samo da nema posla, osećam se kao da nema ničega. Nisam upisala ono što sam želela, nisam upisala ono što su drugi želeli da ja želim, nisam imala plan b, nisam ništa uradila sa svojom budućnosti. Imam osećam da je moja koža svetlija od moje budućnosti. Ima dana kad želim i dana kad ne želim. Ali, uvek, baš uvek, uvek kad se tuširam, ja želim. Obožavam da se tuširam. Tad uglavnom plavim životne planove i donosim jako važne odlike.

Evo, baš sinoć sam odlučila se nikako neću probuditi za dvadeset godina i videti sebe u ogledalu kao tamo neku fabričku grešku isto štancovanih klimakteričnih žena.

Želim da zauvek budem ona luckasta Dunja, koja nosi crveni karmin, cereka se na sve i piše. Ona Dunja koja se sva istopi kad gleda Godarove filmove. Ne želim da se probudim za dvadeset godina i da mi jedina izmena u svakodnevici bude da napravim musaku sa tikvicama, a ne sa krompirom. Možda je nerealno, ali želim da svojim pisanjem menjam nešto. Želim da pravim filmove i pišem priče koje će ostaviti utisak na ljude, da se vraćaju u život posle par dana.

Hoću da mi jednog dana neko kaže ,,Hvala ti. Zbog tebe sam to uradio/la, da nije tebe..’’. Hoću da  pokažem ljudima kroz svoje pisanje sve one trenutke na koje niko ne obraća pažnju, jer su svakodnevne rutine. Hoću ljudima da ukažem na moć prvog gutljaja prve jutarnje kafe. Hoću da im pokažem da kad prvi put pojedu jagode te godine, da zamisle želju, jer taj trenutak je samo njihov. Taj trenutak je potcenjen. Želim da pišem o svim dijalozima koji nikad nisu vođeni. Hoću da budem realna, ali sa dozom lucidnosti.

Znate ono kad odete na koncert u Zagreb, pa ne znate kako da se vratite, mama vrišti preko telefona, vi imate još 5 evra kod sebe, u drugoj ste državi, ali, zaboga, isplatilo se! Taj koncert je bio sjajan, taj bend je vaša droga za pisanje. Trenutak kad su izašli na scenu, i kad ste se naježili sa prvim rifom pesme, je neprocenjiv. Kakva mama, kakva kazna, nećete deci da pričate kako ste sedeli kod kuće i gledali ,,Crnog bombardera’’ i kako ste zamišljali da ste vi taj Zombi koji ide unatraške, čija iluzija postaje stvarnost. Hoću da pišem o življenju, a ne o životarenju.

Čekanju jutra na EXIT Dance Areni, o drugaricama koje danas idu na 20/44, sutra u Kinoteku, a prekosutra na kafenisanje u Simbol, o mami i tati koji traže način da objasne deci kako je mnogo bolje bilo u vreme Tita, o momku koji je uzaludno zaljubljen u devojku koja je suviše izgubljena, o devojci koja u slobodno vreme izgleda kao da ,,pretura po kontejnerima’’, ali kad se ide na ,,Damu sa kamelijama’’, spremi se da kad dođe ispred Narodnog, sretne društvo sa žurki koje ne može da je prepozna, o devojci koja ne voli da spava, koja se hrani trenutkom kao što je pristustvo spontanog osmeha i malo crvenila u licu momka na stanici koji čita poruku. O tome bih sve pisala. Trenuci na koje niko ne obraća pažnju, jer ne razmišljaju o njima dok traju, to je moja motivacija. 

Onda mi je sestra lupala na vrata i rekla da odmah izađem iz kupatila, jer joj se piški. Onda je ušla i počela da viče kako sam svu vodu potrošila ,,ne misliš ni na koga, kupaj se toliko kad budeš živela sama..’’

Dobro je pa sam sve isplanirala dok nije ušla.

Dunja Petković