Uh, šta mi se sve izdešavalo prošlog meseca. Odakle početi i šta naglasiti…
’Ajmo da sumiramo.
Ja brzo pričam.
Ovako: zamislite da jako brzo pričam dok čitate ovo.
Exit, završtetak, početak, promena, odrastanje, davljenje.
Hvala univerzumu, Lusi je napravila sistem. Taj sistem se sastoji od :loše stvari bacam u korpu za otpatke, dobre upijam. Dakle, sve je kako je moralo da bude, nema tu nikakve dublje filozofije. Ne osvrćem se na loše stvari, one mi prave kajganu od mozga. Prekinula sam da razmišljam o bolu. Bol postoji samo ako mu ti omogućiš pristup. Bol nema više pristup. Robotsko ponašanje je uključeno, pa dokle izdržim.
Exit je bio divan, iskreno. Provela sam se sjajno, provela ga sa dobrom ekipom, Dance arena me je punila, slala sam Ket fotke, nosila sam šljokice i poslednji put jela pljeskavicu, upoznala sjajnog momka, koji me je oduševio, ali s obzirom da nije više u krugu mojih najbližih, tad sam poslednji put i pričala sa njim. Hmm, i zadovoljna sam što nisam uradila neke stvari, koje sam itekako želela. Želeti je možda slab glagol, a ja sam elokventna osoba i evo ne mogu da se setim jačeg. Svakako, želela sam to do te mere da nisam ni razmišljala o posledicama.
Sa završenog festivala sam se vraćala ka stanu i plakala, tad još nisam stvorila sistem. Plakala sam, jer sam znala da se sutradan vraćam u realan svet. ,,Ma od prašine, šta ti je Andrej.“ Odgovorila sam Portugalcu, (baš onom koji me je oduševio) koji mi je rekao da se obučem i da idemo na pljeskavicu. Moju poslednju pljeskavicu. Pričali smo dosta i rekao mi je da prekinem više da razmišljam, samo da se opustim, jer šta da se desi, ja ću to podneti. I poslušah ga.
Rešila sam se nekih anksioznosti, evo otišla sam na Adu sama. Pre posla, malo da plivam leđno. Sela sam, smestila se, skinula se. Ušla u vodu. „Dunja, ne gledaju te svi. Okej, gledaju jer odbijaš svetlost koliko si bela. Plivaj, hajde. Pokušaj leđno, nemaš neke sise, ali nešto će te već održati na površini.“ Nisam mogla da ronim zbog pirsa. Okej, plivala sam leđno, preplivala Adu i izašla. Zaustavio me je spasilac. Mislih se u sebi: „Sjajno, sad će da me davi, kako sam preplivala Adu.“
– Kad si naučila da plivaš? – upita. Mislila sam da mu odgovorim na to pitanje kako valja. Ali sam mu dala drugačiji odgovor.
-Prošlog leta.
-Lažeš.
-Očiju mi.
-Sjajno se snalaziš i plivaš.
-Hvala, trudim se.
I, nisam ništa slagala, prošlog leta sam naučila da plivam. Samo što je ono kroz šta ja plivam malo zgusnutije, ali sam i dalje na površini, ma koliko želela da potonem.
Dunja Petković
