Pre neki dan sam mislila da zatvorim teglu. Možda više nije isti ukus kao što je bio, imam utisak da se proizvod ubuđao.
Ne dajem na važnosti mnogim stvarima. Sneg mi brzo postane bljuzgavica, sunce mi brzo postane crvenilo i anksioznost. Ljudi mi brzo dosade, filmovi su previše loše snimljeni. Poljupci ne traju duže od noći i votka me ne drži više od par sati. Pesme brzo gube smisao, fotografije se zaborave, zagrljaji me pritiskaju i nove cipele su gore nego one koje nisam kupila. Cveće uvene, olovke se istroše i ljudi koji mi gledaju u noge me nerviraju.
Onda dođe dan kada jedva čekam sneg, jer volim kad sam urolana u metar šala. Sunce čekam da dobijem boju, ljudi me oduševe, pa se mnogo naložim, filmovi se i dalje prave. Noći merim koliko me je bolela vilica od ljubljenja, votku mešam sa guaranom, pa mislim da me duže ,,drži’’. Pesme me odjednom teraju da plačem i posvetim koji stih ili pak da skinem se u gaćice i igram. Ima i dana kada želim da sam jastuk, pa da se grlim ili da obučem nešto kratko i negujem svoje noge, stavim crveni karmin i mislim da će mi to popraviti dan.
Ostavi taj telefon više! – sad sam već bila ljuta.
-Dobro. Imaš nešto da kažeš?
Ja sam dobra osoba.
-Previše.
Da, a? Mene to plaši.
-Mene više plaši to što kad prestaneš, umeš da budeš baš gadna.
Koliko gadna?
-Ne znam, prestaneš da budeš ti.
Ljudi misle da sam bolja osoba nego što jesam.
-Ne, ti si otvorenija nego što jesi.
Ne razumem.
-Ajmo ovako. Ti ne znaš da lažeš, smeješ se; da se foliraš, i tad se smeješ. Znaš da izmišljaš priče, ali to su samo želje. Crveniš kad ti neko da kompliment i užasno si veliki cinik.
Radim jogu.
–Možeš ti da se razvlačiš po patosu koliko hoćeš, uvek ćeš ismejavati sve. Ni u šta ne veruješ, s razlogom. No, mogla bi da počneš s tim da se ne otvaraš više. Bolje samo noge da širiš. Tad bi možda i mogla da poveruješ u nešto, jer bi se do tebe baš trebalo doći.
Je l’ ima neki kurs za to?
-Krenula si. – sad je opet uzela telefon.
Čekaj, je l’ tebi nekad nešto ili neko ulepša dan? Mislim, ako si htela da jedeš pohovane tikvice, a nisi, da li bi se osećala manje srećnom?
-Ne.
Meni se to stalno dešava. Juče sam htela da je subota, ali ne ova što je prošla, već ova što ide, jer hoću da igram u Dragstoru do ujutru, pa da me boli glava kad ustanem i da mi jastuk bude pun šljokica.
-Što je danas loše?
Nije loše, nego nije subota.
-Da li subotom manje veruješ?
Ne, mislim da tad ipak više verujem.
-Najebala si, Dunj.
Jednom sam napisala da se nekad osetim kao kapljica vodene boje koja padne na pod, pa se osuši. Jednom sam poverovala da mogu da letim, znate kad se zaletite pa skočite. Pala sam. I dalje mislim da mogu da letim. I dalje padam.
Jednom mi je rečeno da sam genijalni sklop atoma. Nekad mislim da je došlo do previše genijalnosti u jezgru pa su se atomi ugasili.
Jednom sam mislila da bez mene ne može da prođe dan. Ne može, naravno da ne može, jer uvek mislim da sijam, pa je zato dan.
Dosta puta sam uvredila ljude svojim neumesnim komentarima, jer ničemu ne dajem na važnosti.
Jednom sam pročitala da sam previše mlada da mislim da neće biti okej.
Gomilu puta mi je rečeno da sam užasno nestrpljiva.
I uprkos svemu, uvek dobijem šta želim.
Samo se pitam, i za one loše, pogotovo za loše, ali tako i za dobre stvari. Da li ih ja zaslužujem?
