Mrzim krajeve. Mrzim ih, jer mene uvek mrzi da počnem nešto da radim. Ne volim da počinjem. Volela bih da je sve nekako već došlo u drugu fazu i da nisam ništa počela.
I sada je kraj godine.
Kad ovo bude objavljeno, biće januar 2015. Lusi će napuniti dvadeset godina u aprilu.
Opet moram nešto da počinjem.
Ne volim to.
Sad seckam rečenice, jer naglašavam svoju anksioznost povodom novih stvari u svom životu.
Pre godinu dana, imala sam osamnaest godina, bila sam poletna i verovala sam da se kućica od karata neće raspasti kad bude došao kraj. Ona se raspala, ja tad nisam znala da je to bila kućica od karata, ja sam mislila da smo je dobro napravile, ali pogrešila sam.
Pre godinu dana sam napravila spisak šta želim da nestane iz 2013. i spalila sam ga sa Ket na igralištu oko pola sata pre ponoć 31. decembra.
Neke stvari su nestale, a neke su se pretvorile u najgore duhove. U klovnove što vire iz kanalizacije, iza veša, u autobusu kad gledaš kroz prozor.
2014.godina je baš ispala govance prema meni i što se mene tiče, može slobodno da nestane. Baš me briga. Nije poštovala to što se trudim, nije poštovala to što se plašim, to što imam samo jednu jedinu želju. Imala sam jednu želju, jednu, jednu. I ona to uopšte nije cenila.
Naterala me je da se osećam kao mrljica od vodene boje koja kane na pod, pa se osuši i svi je gaze i onda tek kasnije se to obriše. Najveća greška je to što verujem u ljude, više nego u sebe. Osetim se kao kapljica vode koja može da pluta na nekoj površini. Verujem im u sebi, baš zbog toga što su me dosta puta naterali da se osetim drugačije. Na primer, kao… kao umrljana kapljica one već pomenute boje. Tada ću ja da se razmažem, i da nestanem. Neće biti leptirića, jednoroga i muzike oko mene. Ja ću da uđem u svoju ljušturu, okrenuću se ka unutra. Mrzeću da se gledam u ogledalo, neću hteti da ustajem iz svoje bele posteljine. Neću ni jesti, jer ću se gaditi sama sebi. Neću da gledam Wes Andersona, neću da se rasplačem na Rokija (poslednji deo je stavrno težak, i da, plakala sam par puta), mrzeće me da šetam Džonija, neću da stavljam crveni karmin, a ja ako ga ne stavim, to znači kraj. Neću da čitam po 14. put „Sliku Dorijana Greja“ , neću da gledam koncerte Bitlsa, neću da mažem nokte. I sve to jer je 2014. nije htela da ja budem srećna.
Ali, neko jeste. Deda Mraz. Zima. Praznici. Svećice. Jelka. (I sneg kad bi pao.) Nije mi ni bitno, jer me zima voli i prihvata baš kao i ja nju. Mada, mislim da je ipak 2015. godina umešala prste i ranije mi stigla.
Dobila sam nekoliko stvari.
Naučila sam da uključujem veš mašinu.
Počela sam da sušim kosu.
Imam najlepši pončo ikada.
Imam nekog i oblak sam.
Prestala sam da grickam nokte i zanoktice i imam bezbojan lak.
Prestala sam da vičem.
Počela sam da radim.
Uvidela sam greške što se tiče pisanja.
Kupila sam čizmice koje liče na martinke, ali nisu martinke.
Sa 23 smanjila sam na 17 knjiga koje sam počela da čitam.
Pišem svaki dan.
I to sve u decembru.
A, ti 2015. neću ti reći šta želim, jer sve ovo što sam navela gore, dobila sam jer nisam pričala o tome. Tako da ću da ćutim. Više se ne vezujem za godine.
Dunja Petković
