Izlaz iz bunara je bio jedino rešenje, jer odozdo ne mogu mnogo da se čujem. Tri meseca nisam imala ništa pametno da kažem. Ništa što bi nekom značilo i ništa što bih ja mogla da izbacim iz sebe. Sećam se da me je drugarica pitala kako funkcionišem; rekla sam joj da ne razmišljam preterano i da samo radim rutinski. Ne mogu rutinski da pišem, a da pritom ne učestvujem potpuno u tom procesu.
Sad kad (konačno) imam indeks, ne osećam se pametnijom, iako sam bolje uradila test opšte informisanosti, nego znanja. To mi opet samo dokazuje sve ono što su mi ljudi stalno govorili protekle dve godine: ne treba mi fakultet da bih bila obrazovana. Mislim da neću prestati da radim i volim sve što sam dosad radila. Nastaviću da se sporedno bavim stvarima kojima sam htela primarno. Baš pre sat vremena sam naišla na neki članak koji me je naterao da razmislim o određenim stvarima. Članci to rade. To im je funkcija. Ako je pisanje ono čime ja raspolažem, onda ću time i da pucam.
Izašla sam u svet i videla da nisam jedina koja je turista. Veliki procenat ljudi oko mene pokušava da gleda mapu nepoznate površine i snalazi se. Ne kažem da mi je lakše jer znam da postoji još ljudi koji tumaraju unaokolo, misleći da to niko ne vidi. Ne vide samo oni koji su se već smestili i gotovi su sa putovanjem. Ne želim da budem turista. Želim da budem avanturista. Želim da, kao i dosad, na sve gledam kao na neku vrstu igre. Glupo je možda reći da želim da se igram, svi govore da život nije igra, ali u takvim oklonostima, ljudi znaju da imaju još koji ,,život’’ i da mogu ispočetka. Kad mislim na igru, ne podrazumevam neobzirno i nepromišljeno ponašanje, već na lakoću prolaženja kroz život.
Engleska reč za izlaz je EXIT. Kad sam se vratila sa istoimenog festivala, roditelji su me pitali da li mi je dosta. Kad ću da se smirim i obuzdam? Mislim da niko ne shvata koliko je malo imati dvadeset i jednu godinu. Koliko je malo biti mlad. Koliko je veliko biti mlad. Stalno mi govore da usporim, da se malo spustim na zemlju, ali to nije ono što ja hoću. Vrlo sam neodgovorna u pojedinim aspektima, neorganizovana, neuredna, stalno u haosu sa vremenom, ličnim i opštim prostorom i samom sobom. To verovatno dolazi sa tim da se ja odupirem isprograniranim životom. Pitam se, šta ako neke osobe jednostavno nisu takve prirode? Šta ako pojedinci uspevaju da se tako provlače kroz život i šta ako njima tako odgovara? Da li treba sputavati i lomiti ih ili ih pustiti?
Ubeđena sam da ljudi mogu da se izbore za svoje želje, stavove i načine vođenja života. Ma koliko teško, nedostižno, besmisleno bilo. Ljude motivišu želje, verujte mi. Ništa drugo, ni novac, ni ljubav ni porivi. Samo želja. A želja može da bude i da ustaneš i popiješ kafu čim otvoriš oči. Želja ne mora da bude velika, hranićeš je posle. Prvo je stvori. To je teško.
Izlazak je težak. Neki izlasci su samo spoticanje o već stvorene prepreke, pa nemaš kud, a nekad su samovoljno koračanje iz senki. Znate šta ide posle izlaska? Čistina. Nula.
