,,Danas mi izlazi kolumna. Koju nisam ni napisala.“ – bila je, recimo, treća stvar koju sam pomislila kad se probudila. Prve dve su bile ,,Mrzi me da ustanem, da živim uopšte.“ i ,,Moj život je sranje.“ U suštini, dan je slutio na propast. Sad je već kraj dana, boli me glava, i i dalje me mrzi da živim.
U suštini, sad pišem tekst. U suštini, ne moram ni da ga objavim. Mada, morala bih, jer sam svojim autorima rekla da moramo (i možemo) da pišemo svake nedelje po jedan tekst, pa nije u redu da ga ne objavim. U principu, to nije teško, tema je na pregršt, ali Dunja ne zna o čemu bi pisala.
Prošle nedelje sam napunila 21 godinu. D v a d e s e t j e d n u. Dobila najlepiši poklon, prevoz kući, rekli mi da sam genijalan sklop atoma, shvatila da se balon pravi od jedne žvake, a ne od deset. Setili su me se oni koji su hteli da me se sete, setili se oni koje sam ja htela da se sete, jela keks tortu, nosila šešir i crveni karmin.
Nobody said it was easy. No one ever said it would be this hard.
Rekli su mi da budem strpljiva, doći će sve kad treba da dođe. Čitali mi natalnu kartu, rekli da sam motor, da vučem sve, da idem tamo gde ne treba. Nisu mi rekli da sam ja ta koja pokreće balon. Balon leti, malo leluja, ali leti. Ja sam ta koja zbog koje taj balon leti. Pretežak je, nekad hoću da ga pustim i da se sve slupa, pa da počem iz početka. Ali, ne mogu, jer kad su mi tumačili horoskop, videli su da je to nemoguće, da prosto moram da izdrž(avam)im do kraja. Hmmm, napisala sam još odkad neki rukopis kome sam dala naslov ,,Šlauf.“ Reč je o riđokosi devojci koja ne ume da se brine o sebi, a kamoli o drugima, i da joj treba neki šlauf, koji će je držati na površini, pomagati da se ne udavi. Pisala sam o sebi. Pre dve godina sam to bila ja. Svet je izgledao kao lepše mesto; slatka mala Dunja koja ni o čemu ne brine. Dve godine kasnije, Dunja se malo ubuđala od brige. Govore joj da čeka. Doći će.
Ne vidim poentu fraze: ,,Doći će.“ Stvari nemaju noge, ne mogu da ti dođu, stvari moraš da privučeš. Vežeš ih kanapom i doguraš ih do sebe. Stvari ne mogu da misle da li su ti potrebne. Ljudi traže izgovore da se sami ne bi potrudili. Misle da ako nešto želiš, to će magično dobiti noge i došetati do njih. Ne možeš da doboješ na lotou, ako ne igraš.
Ljudi kad se potrude, oni te dobro znaju. Drugarica sa kojom ne provodim toliko vremena, poželela mi je da uvek imam pomfrita, jer samo to i volim da jedem. Moj telefon me dobro zna, podseća me koliko sam lenja. Čak me obaveštava kad će kiša, kad bih mogla da vežbam, čitam i koga da zovem. Nemam šlauf, ali imam telefon. Nemam ni svog konja. Ponekad razmišljam da se ofarbam u riđe, čisto da privučem život moje junakinje, da se malo odmorim. Nemam šlauf, ali imam ljude koji po kiši dođu da ti donesu zdravlje.
Svašta su mi poželeli. Od šljokica, pomfrita, zdravlja, upisa na faks, ljubavi, para i dođoša. Onih plavih, sa tetovažama, koji te zove honey i kaže ti da si lepa.
Nisu mi poželeli snagu, misle da je imam. Dovoljno da balon leti.
Fotografija preuzeta sa: Capture Dakota
