Sergej Lukjanenko u Beogradu – Fantastične straže

Povodom Međunarodnog sajma knjiga, na kome je ovogodišnji počasni gost Rusija, Beograd je posetio jedan od najpriznatijih savremenih ruskih pisaca fantastike, Sergej Lukjanenko. Razgovor pisca sa čitaocima se odigrao daleko od sajamske gužve u maloj sali Ruskog doma. Lukjanenka nisu čekale nepregledne kolone čitalaca kao u Kini ili na Tajvanu. Došlo je svega dvadesetak ljudi – polovina onih koji detaljno prate njegov rad pa su hteli da se uvere da li je Lukjanenko stvaran ili je sličan svojim likovima iz mašte i polovina onih koji nisu upućeni u njegovo stvaralaštvo ali su imali dovoljno radoznalosti da se zapitaju o kakvim svetovima mašta pisac čije su knjige prevedene na oko 30 jezika, a filmski producenti se takmiče oko potpisivanja ugovora sa njim.

Ako zanemraimo uplitanje u politiku, Lukjanenko je ostavio utisak vrlo racionalnog čoveka iako su njegovi romani puni mističnih i magičnih stvorenja, veštica, vampira, ljudi sa neobičnim sposobnostima. Čitaoci su želeli da saznaju kako pisac napušta takve svetove u svakodnevnom životu i  da li mu uspeva da iz njih izađe, a Lukjanenko je objasnio da je mašta veoma važna dok se sa njom igra i dok je čovek svestan da to nije istina. Ipak, Lukjanenko u nekom drugačijem smislu veruje u ono što piše jer je obećao sebi da će samo tako pisati. Sa čitaocima je podelio anegdotu kako je u šali izmislio priču u tajanstvenom ostrvu na kom se dešavaju neobične stvari, a onda se desilo ono što nikako nije želeo: ljudi su u toj meri poverovali u njegovu priču, da su novine prenele priču kao istinitu.

Sergej Lukjanenko je rođen 1968. godine u Kazahstanu, a nakon završenog medicinskog fakulteta jedno vreme je radio u bolnici za dečju psihijatriju. Međutim, ubrzo je napustio ovaj posao i vratio se pisanju kojim se bavi od svoje sedamnaeste godine. Lukjanenko je radio i kao urednik naučnofanastičnih časopisa, a danas uporedo sa pisanjem vodi svoj blog na kome razmenjejuje mišljenja sa čitaocima. Publici u Ruskom domu je otkrio da nikada ne posluša savete koje dobije na blogu o tome kako treba da teče radnja romana. „Čak i ako mi čitaoci predlože ono što sam i sam nameravao da napišem, shvatim da ideja nije sveža i originalna i da prema tome u romanu treba da se desi nešto drugačije“, rekao je Lukjanenko.

Osamdesete godine i Sovjetski Savez nisu bili pravo vreme i mesto za pisanje fantastičnih romana. Sigurnije je bilo raditi kao lekar nego se baviti nečim što vlasti ne posmatraju kao umetnost već kao provokaciju. Međutim, Lukjanenkova karijera je išla uzlaznim tokom, a od devedesetih godina do danas njegova popularnost sve više raste, kako u Rusiji tako i u inostranstvu. Na srpski jezik je preveden serijal koji čini šest romana: Noćna straža, Dnevna straža, Straža sumraka, Poslednja straža,  Nova straža i Šesta straža. Među brojnim prevodima Lukjanenku je posebno drag francuski jer je kako on kaže rađen „sa dušom“ a prevodilac je u želji da što vernije dočara autorovu priču postavljao veliki broj pitanja. Prevod na francuski je veoma hvaljen, a u ovoj zemlji Lukjanenkove knjige su postigle veliki uspeh.

Prvi roman iz serijala je objavljen 1998. godine i od tada Lukjanenko nije poznat samo velikim ljubiteljima fantastike već njegovo ime postaje poznato i u širim krugovima. Do tada je objavio veći broj priča i romana, među kojima su Vitezovi četrdeset ostrva, Dečak i tama, Zvezde su hladne igračke, Senka zvezda, Lavirint refleksija.

Ljubitelji Lukjanenkovih romana kažu da im se dopadaju živopisni likovi i spoj realističnosti i fantazije. Serijal od šest romana prati sukobe između dve grupe ljudi sa natprirodnim sposobnostima i borbu između dobra i zla, a glavni lik je Anton Gorodetski iz čije perspektive je napisan veći deo priče. Lukjanenko je beogradskoj publici rekao da glavne likove gradi uvek polazeći od sebe, svojih stvarnih osobina ali i onih koje bi želeo da ima. Dok piše uvek se pita šta bi bilo da je  on takav i tako sebi bira drugačiji život, a prema njegovim rečima, junaci njegovih romana često ne postupe onako kako je sam pisac želeo jer svaki postupak mora da bude logičan ishod s obzirom na njihovu ličnost.

Lukjanenkova popularnost je naglo počela da raste od 2004. godine kada je snimljen film Noćna straža, koji  je zaradio 16 miliona dolara i smatra se prvim ruskim blokbasterom. Ubrzo je snimljena i američka adaptacija ovog filma, kao i ruski film Dnevna straža. Prema Lukjanenkovim rečima, dogovori sa filmskim producentima uvek pomalo podsećaju na sklapanje ugovora sa đavolom, a ovi filmovi iako mu se veoma dopadaju, ne prikazuju priču onako kako je on zamišljao. Oni koji su posetili Ruski dom imali su priliku da od pisca saznaju da pisac planira snimanje serije koja će se razlikovati od prethodnih filmova i biće snimljena na osnovu svih šest romana, ali da još uvek nije odlučio koga bi voleo da vidi u glavnoj ulozi.

Pisac je čitaocima pričao i o svojim prvim susretima sa knjigom napomenuvši da je pisac koji ne poznaje klasičnu književnost kao muzičar koji ne zna note. Lukjanenko je kao dečak često bio bolestan i zato je provodio mnogo vremena kod kuće. Njegovi roditelji su imali dosta knjiga koje su mu ulepšavale te trenutke, a u svet čitanje su ga uvele bajke i fantastične priče. Ipak u detinjstvu je pročitao veliki broj dela klasične književnosti, pa čak i ona koja u tom trenutku nije razumeo. U sećanju mu je ostao jedan događaj iz detinjstva kada je iz biblioteke uzeo tri knjige, pročitao ih istog dana i otišao da vrati. Bibliotekarka nije verovala da je dečak pročitao knjige, ali on joj je prepričao šta se u njima dešava, a i danas pamti koje su to knjige bile. Na kraju druženja sa čitaocima, pisac je otkrio da njegova deca, za razliku od svojih školskih drugova, nikada ne čitaju knjige koje piše. „Oni mene ne vide kao pisca, za njih ću uvek biti samo tata“, rekao je Lukjanenko koji i želi da bude samo običan čovek iako je žanr koji je izabrao daleko od toga.