Pročitaj – lista za avgust mesec donosi nam sedam naslova, jer je deset knjiga „mnogo“, a pet „malo“. Ove knjige za odrastanje voleli smo da čitamo kao deca i uvek im se rado vraćamo, jer su jednostavno „neprerastive“…
„Mali princ“, Antoan de Sent-Egziperi
Iako ova čudesna i alegorijska priča upućuje na poimanje života i sveta koje odgovara detetu, ona je namenjena prvenstveno odraslim osobama. Već u posveti, na početku knjige, sadržana je mogućnost autorove sugestije kako treba čitati ovu knjigu „za decu“. Mali princ upućuje snažan poziv čitaocu na prihvatanje odgovornosti i na učešće u popravljanju „kvara“ u svetu, bio taj čitalac dete ili odrastao čovek. Kazivanje o velikim životnim istinama je utoliko zanimljivije što ga preuzima infantilna svest malog princa, ali svest koja je sposobna da se zapita nad mnogim bitnim stvarima koje određuju život i da razume njegovu veličinu, ili da je makar donekle nasluti. Dečak u razgovoru s pilotom spontano izjavljuje jednostavno sročene istine, ali istine nad kojima se svaki čitalac mora zamisliti. Egziperi veruje u dete i favorizuje svet dece, afirmišući prijateljstvo, koje je jedna od važnih tema romana, kao ključnu životnu vrednost.
Mnoštvo je misli u ovom delu posredno ili neposredno saopštenih, koje naglašavaju plemenitost, uzvišenost i dragocenu vrednost ljubavi u različitim vidovima međuljudske povezanosti. Osnovna ideja romana – misao da čovek samo srcem dobro vidi i da se suština sveta ne da očima sagledati – više puta je potvrđena u romanu i pre nego što je eksplicitno iskazana u delu. Krećući se oko deteta i njegovog doživljaja savremenog sveta, ova fantastična priča postaje i svojevrsna ozbiljna kritika sveta odraslih, sveta koji ne može shvatiti jednostavnu istinu o sebi.
Kroz tu opštu kritiku, prožetu ironijom i satirom, ipak katkad provejavaju vedrina i humor. Alegorijsko-aluzivni kontekst, u čijem se sklopu nalaze filozofske, etičke i antropološke ideje, omogućava da se Mali princ posmatra kao parabola o našem vremenu i svetu. Značajno mesto u ovom delu zauzimaju i izrazito funkcionalne ilustracije, koje pomažu u otkrivanju karakternih crta likova i njihovih životnih opredeljenja, a pre svega u odgonetanju simboličnih značenja dela. Pojedini mikrožanrovi inkorporirani u ovo delo dodatno usložnjavaju njegovu strukturu. Prema tome, nećemo pogrešiti ako ovaj roman podvedemo pod avanturistički, naučnofantastični, filozofski ili moderan psihološki roman, a istovremeno ga odredimo i kao roman za decu.
„Cveće male Ide“, Hans Kristijan Andersen
Možda je bila obavezna kao lektira, možda ste je čitali „na svoju ruku“ kada ste savladali većinu ili sva slova… Ida je mala devojčica, uznemirena jer joj je cveće uvenulo. Student sa kojim je volela da priča pokušava da joj na što blaži način dočara prolaznost života i uživanja u svakom trenutku. Priča joj o velikom balu, ispunjenom bojama, igrom, pokretima, mirisima. Priča joj o posebnom kraljevstvu i uživanju, posle kog cveće izgleda umorno i treba mu odmor. Ida će pokušati da pomogne cveću da se oporavi, uz pomoć svoje lutke Sofi od koje će ipak dobiti poruku da cveće ne živi dugo, ali da uživa u svojoj punoj lepoti. Autor je Hans Kristijan Andersen.
„Alisa u zemlji čuda“, Luis Kerol
Alisa u zemlji čuda jedan je od najčitanijih romana među dečjom, ali i odraslom čitalačkom publikom, i smatra se najkarakterističnijim predstavnikom žanra literarnog apsurda i fantastike. Zbog svoje naracije, strukture, ali i događaja koje opisuje, zanimljiva je ne samo deci, već i odraslima. Knjiga prati čudesne avanture devojčice Alise koje, posmatrane očima deteta, nisu ništa drugo do plod veoma bujne mašte autora.
Međutim, za odraslog čitaoca, svaki delić ove fantazije skriva neki dublji smisao, na prvi pogled neprimetan. Alisa u zemlji čuda je drugačija od svih bajki. Iako satkana od sna u kome čak i nemoguće postaje moguće, autor se trudi da kroz nestvarne likove uvede elemente Alisine stvarnosti. Zahvaljujući događajima koji se nižu jedan za drugim, budi se radoznalost kod čitalaca, koja ih tera da nastave sa čitanjem.
„Lovac u žitu“, Džerom Dejvid Selindžer
Ovaj roman se bezmalo može smatrati klasikom XX veka i sastavni je deo školske lektire širom sveta. Već sam početak dela je simptomatičan: čitaocu je odmah jasno da ispovest glavnog junaka nije klasična priča. Selindžer je imao ambiciju da pokaže šta se dešava u svetu mladog buntovnika Kolfilda i verno je predstavio procep u kojem se njegov junak našao. Čitajući ovo delo, nailazimo na autentično dočaran sukob neiskvarene mladosti sa hipokrizijom sveta odraslih, i susrećemo se sa buntom protiv licemerja i laži u svetu kome pripada glavni junak.
Ne treba zanemariti ni izvestan polemički odnos koji Selindžerovo delo uspostavlja prema romanima odrastanja, a i Selindžerova veština književne ironije ovde je došla do potpunog izražaja. Neobičan jezik kojim je roman napisan, žargon i neobična poređenja koja su u njemu zastupljena, a ne samo tematika i ideja dela, čine da je ovaj roman u potpunosti izraz duha novijih vremena i dopirnose njegovoj aktuelnosti i danas.
Napisan pedesetih godina prošloga veka, ovaj roman je dočekan sa velikim oduševljenjem kada se pojavio, a to oduševljenje se za njega vezuje i danas. Što se ranije čitalac sa ovom knjigom susretne, to će ona na njega ostaviti snažniji utisak, ali njenu izuzetnu vrednost umeće da prepoznaju i stariji uzrasti, ne samo mladi čitaoci.
„Autobiografija“, Branislav Nušić
Skoro da nema deteta koje ne pamti urnebesno smešnu scenu sa časa geografije u Nušićevoj „Autobiografiji“. Kada napukle globuse zamene tri učeničke glave i dobiju zadatak da se kreću svojim putanjama – oko svoje ose i oko drugih „planeta“, vrtoglavi pad i smeh bez kraja je neizbežan. Nušić je, služeći se svojim humorom, na zanimljiv način predstavio jednu životnu putanju. On sprovodi svoje čitaoce od rođenja preko školskih dana (odnosno, predmeta) kroz svoj život, do njegovog kraja, tj. do braka, jer kako šaljivo zaključuje: „Autobiografiju sam završio ženidbom, nalazeći da posle ženidbe čovek i nema biografije.“ Humor je neodvojiv od Nušićevog imena, na isti način na koji čitalac ne može da se odvoji od njegovih dela. Ova neobična i po svemu nestandardna autobiografija drugačije se čita u detinjstvu i odraslom dobu, ali u svakom slučaju predstavlja biser naše književnosti od neprocenjive vrednosti i značaja.
„Čudnovati doživljaji barona Minhauzena“, G. A. Birger
Izrazi „Ne baroniši“ i „Ne laži k’o Minhauzen“ svoje pravo značenje dobijaju tek nakon što pročitate nekoliko redaka o neobičnim avanturama barona Minhauzena. Najslavniji lažov, veliki avanturista i vojnik baron Minhauzen opčinjava čitaoce svojim živopisnim pričama, avanturama i doživljajima. U nizanju svojih izmišljotina jedne za drugom, ovaj zanimljivi književni junak je nezaustavljiv. Posebno opčinjava činjenica da je baron Minhauzen zaista postojao. Kao dvadesetogodišnjak je pristupio ruskoj vojsci i sa njima se borio protiv Turaka. Po povratku u rodnu Nemačku on je izmišljao i pričao svoje avanture o letenju na Mesec i svom velikom junaštvu. Mnogi su želeli da te njegove priče ovekoveče, a jedan od njih je bio i nemački pesnik Gotfrid August Birger.
Najlepše bajke, Braća Grim
Knjiga koja je definitivno deo detinjstva svakog deteta jeste zbirka bajki braće Grim. Bajkama se često vraćamo i kao odrasli kada nam je potrebno da ojačamo i osvežimo svoju veru u dobro ili da uspavamo svoju decu. Junaci bajki su nam bliski, uz njih odrastamo, a opet sa njima ostajemo deca. Iako se teško zaboravljaju, podsetite se još jednom ovih divnih priča: „Snežana i sedam patuljaka“, „Pepeljuga“, „Ivica i Marica“, „Crvenkapa“, „Zlatokosa“ i mnogih drugih.
Izbor sačinila Redakcija sajta Portal Mladi
