Pre dvadeset i pet godina bila je Sara Stenli u seriji Put za Ejvonli. Danas je Sara Poli, uspešna i cenjena glumica i rediteljka. Ali, ime nije jedino što deli sa devojčicom čiji je lik tumačila. Ona je, baš kao i Sara Stenli, buntovna, tvrdoglava i jedinstvena.
Sara je rođena u Kanadi, u glumačkoj porodici. Njena majka, glumica Dajan Poli umrla je, baš kao i majka Sare Stenli, kada je glumica imala 11 godina. Devojčica je u to vreme iza sebe imala već nekoliko uloga, jer je glumom počela da se bavi sa samo četiri godine, a te, 1990. godine je pozvana da pred kamerama oživi dogodovštine iz izmišljenog gradića Ejvonli. Glavnu ulogu u poznatoj dečijoj seriji, nastaloj po motivima dela spisateljice Lusi Mod Montogomeri , Sara je dobila nakon uspeha filma Lantern Hill. Za ulogu koju je tumačila u ovom filmu, dobila je Džemini nagradu, koja je kanadski ekvivalent Emi nagrade.
Iako je postala glumica još kao dete, vrlo mali broj uloga iz tog perioda bio je ostvaren u filmovima za decu. Obično je glumila u dramama, koje su ostale njen omiljeni žanr do danas. Naporna snimanja, slava koja je prerano ušla u njen život i prirodna ozbiljnost učinili su da mala i talentovana glumica, kako je sama kasnije govorila, ostane bez detinjstva. U jednom trentuku je pripremala film o devojčici koja sa 12 godina postaje filmska zvezda, ali taj film do sada nije snimljen. Sara tvrdi da se ne kaje što je ovaj period svog života provela ispred kamera, ali da nikada tako nešto ne bi poželela svojoj deci.
Sara Poli je vrlo rano postala politički aktivna i levičarski nastrojena, pa je čak napustila srednju školu, a u jednom periodu i glumu, kako bi se posvetila političkom aktivizmu. Učestvovala je na brojnim protestima, a na jednom je u sukobu sa policijom ostala bez prednjih zuba. Imala je samo 12 godina kada je na snimanju jedne emisije za decu u Vašingtonu, nosila simbol mira. Bilo je to vreme Prvog zalivskog rata i predstavnici Dizni kompanije su je zamolili da ukloni simbol, što je mala buntovnica odbila pa je upisana na Diznijevu crnu listu.
Danas je protivnik komercijalizacije u filmskoj industriji i načina života koji vodi većina holivudskih glumaca. Još u detinjstvu se pobunila protiv amerikanizacije serije Put za Ejvonli, koju je kasnije i napustila. Sara film shvata isključivo kao umetnost, ne podnosi lažni sjaj i veruje da glumci treba uvek da predstavljaju ljude od krvi i mesa, čak i onda kada igraju u sasvim fantastičnim pričama, kakvih ima u svojoj karijeri. Holivud nikada nije bio mesto za nju, pa je tako 2000. godine napustila snimanje filma Almost Famous koji je od nje mogao da napravi američku zvezdu i otišla u rodnu Kanadu da bi za skoro 60 puta manji honorar glumila u filmu The Law of Enclosures.
Filmski kritičari smatraju film Slatka sutrašnjica (The Sweet Hereafter) prekretnicom u karijeri Sare Poli i njenom prvom ulogom odrasle osobe. Osamnaestogodišnja Sara je u ovoj drami glumila tinejdžerku teško povređenu u saobraćajnoj nesreći. Nakon ovog filma glumački talenat Sare Poli postaje sve više cenjen i primećen, a prvi put američki filmski kiritčari počinju da govore o njoj. Usledila je uloga u kanadskoj seriji Straight Up koja prikazuje probleme tinejdžera i koja je Sari donela još jednu Džemini nagradu.
Još u tinejdžerskim danima Sara je uspešno glumila tragične likove i govorila da joj to nije nimalo depresivno jer te uloge prikazuju ljude kakvi zaista žive oko nas. Reditelji su od početka uočili veliku ekspresivnost njenog lica i natprosečan talenat za prikazivanje emocija. Upravo moć da oživi likove koji su joj povereni i da sa malo reči prenese tuđe emocije, doveli su je do uloga u dramama. Glumeći mlade ranjive i konfliktne devojke, postala je miljenica kritičara. Želela je da glumi u nezavisnim filmovima, daleko od holivudske industrije, koji imaju društvenog značaja. Odlučila je da radi u Kanadi gde će stvarati domaću filmsku industriju koja neće biti samo jeftina verzija američke već će imati svoj lični pečat. U svet filma nije ušla kako bi stekla slavu već iz ljubavi prema umetnosti i taj stav vremenom nije menjala. Svaki nov film je videla kao priliku da nauči nešto novo o svom poslu i umetnosti. Odbila je čak i glavnu ulogu u filmu Bornov identitet. Bežanjem od slave nije pokvarila svoju karijeru jer je njen talenat uvek privlačio reditelje koji su želeli da rade sa njom.
Svoj izbor filmova Sara je u jednom intervju opisala rečima “Ako ste u prilici da radite nešto što ima značenje, ne vidim razlog da radite bilo šta drugo”. Likovi koje je tumačila su se uvek suočavali sa teškoćama, a filmovi u kojima igra postavljaju pitanja o čoveku i društvu. Naizgled nežna, a u duši borbena, Sara je birala uloge u filmovima o problematičnim tinejdžerima, mladima koji imaju probleme u porodici ili se suočavaju sa bolešću, beskućnicima, narko dilerima, propalim zvezdama, pljačkama, ubistvima. Glumila je i u nekoliko naučno-fantastičnih filmova pa je tako u filmu No Such Thing tumačila lik mlade novinarke koja se zaljubljuje u mitsko biće, a u filmu Splice glumila je naučnicu koja eksperimentišući sa DNK želi da pronađe lek za teške bolesti, ali umesto toga stvara neobično biće. Filmovi Izbrisana sećanja (The I Inside) i Gospodin Niko (Mr Nobody) su psihološki trileri o paralelnim svetovima, mogućnostima izbora i isprepletenosti sadašnjosti i prošlosti. U prvom od ova dva filma, Sara je glumila Kler, suprugu Sajmona koji ima amneziju, dok u drugom tumači lik Eliz koja je u jednom od paralelnih svetova u nesrećnom braku sa Nemom. Zapažene uloge je imala i u rimejku filma Zora živih mrtvaca (Dawn of the Dead) kao i u filmuTajni život reči (The Secret Life of Words). Uloga En u filmu Moj život bez mene (My Life Without Me) donela joj je nekoliko nagrada. Sara je u ovom filmu vrlo realistično, emotivno i bez patetike odglumila veoma mladu ženu kojoj lekari prognoziraju još nekoliko meseci života. Bolest donosi sasvim nov pogled na život jer „ko još razmišlja o smrti u supermarketu?“. En se suočava sa prolaznošću, preispituje greške koje je napravila u svom kratkom životu i piše pisma svojim ćerkama za njihove buduće rođendane.
Neprestana želja da o umetnosti kojom se bavi sazna nešto novo, odvela je Saru do Kanadskog filmskog centra gde je pohađala časove režije i shvatila da filmu može da ponudi mnogo više od glume. Prvi film je režirala 1999. godine, a osam godina kasnije magazin Varijeti ju je proglasio jednim od 10 reditelja čije filmove treba odgledati. Režirala je 7 filmova i jednu mini-seriju. Svi filmovi za koje je potpisala režiju bave se ljubavnim problemima i prevarom jer, prema njenim rečima, uvek se prikazuju početak i kraj veze, ali nikada ono što se događa između. U jednom intervjuu, Sara je rekla da su mladi nepripremljeni za sve ono što ih čeka posle čuvene rečenice „živeli su srećno do kraja života“ pa ih komplikacije i dosada koje se kasnije jave iznenade. Film koji je režirala 2006. godine, Daleko od nje (Away From Her), nominovan je za Oskara, a njen dokumentarni film iz 2012. godine, Priče koje pričamo (Stories We Tell) nagrađen je na više festivala. Ovaj dokumentarni film se smatra njenim najuspešnijim ostvarenjem do sada, a u njemu prikazuje autobiografsku porodičnu priču i svoju potragu za biološkim ocem. Prema Sarinim rečima, nakon nekoliko filmova u kojima je istraživala temu neverstva, shvatila je odakle ta ideja u stvari potiče i odlučila je da snimi film o svojoj porodici. Njen cilj nije bio samo da prikaže svoju ličnu dramu, već i da pokaže publici da niko od nas ne zna kakva je zaista njegova priča i šta je istina.
