Živite život, a da ostatak čovečanstva ni ne zna za vaše postojanje. Svet iza žice ne poznaje vas, a ni vi svet iza žice. Ne, ovo nije početak neke postapokaliptične priče, ovo je istinita priča ili bar o onom što mi mislimo da je istina. Ruski tajni gradovi postoje skoro jedan vek, ovo je istorija o 45 nepostojećih gradova.
Pred sam početak građanske revolucije u Rusiji, došlo je do nastanka ovih gradova, koji su pravu ekspanziju doživeli tek za vreme vladavine Staljina. Tokom Drugog svetskog rata, ovi gradovi su neometano proizvodili oružje i tako pomogli Sovjetima da se izbore sa snažnom Hitlerovom vojskom.
Nakon rata, Staljin odlučuje da poveća broj gradova, ali i da im proširi namenu. Naime, gradovi od tog trenutka počinju da nose naziv Naukograds ili Akademgorodok, što jasno ukazuje na to da su gradovi postali istaživački centri i laboratorije na otvorenom. Pretpostavlja se da su glavna istraživanja vršena u cilju poboljšanja sovjetskog vojnog naoružanja, kao i da su bila okrenuta ka istraživanju nuklearnog i biološkog oružja, proizvodnji, svemirskom i vojnom obaveštajnom radu. S obzirom na njihovu namenu, gradovi su bili nastanjeni mnogobrojnim naučnicima i izumiteljima, ali zbog politike rada i postojanja gradova, oni nisu mogli sarađivati sa međunarodnom zajednicom, jer su dejstvovali u tajnosti.
Gradovi su označavani „poštanskim kodovima“. Obično se navodilo ime nekog poznatog grada, pa potom broj koji je predstavljao koliko kilometara je udaljen tajni grad. Međutim, pošto su ove oznake postale vrlo jednostavne za praćenje, uvedeni su novi sistemi oznaka. Jedan od gradova se označavao sa Aramzas 60, dakle tajni grad je bio 60km udaljen od Aramzasa, pošto je to 60 bilo suviše jednostavno za otkriti šta je, brojka je promenjena na 16, odnosno Aramzas 16.
Zanimljivo je da stanovništvo Sovjetskog saveza za postojanje ovih gradova nije znalo sve do 1986. godine, kada je prvi put izašla informacija u javnost da čak milion ljudi živi u tajnim naseobinama.
Ali, onda se postavlja pitanje zašto neko želi uopšte da živi na ovakvim mestima?
Odgovor je i više nego jasan i logičan – novac! Stanovništvo u ovim gradovima živelo je veoma dobro, marketi su bili bolje snabdeveni nego u Moskvi, a životni standard je bio veoma visok. A da li je cena ovakvog života ipak preskupa da bi se izmerila u novcu, pa odgovor možemo samo pretpostaviti. Tajnim gradovima nema pristup veliki broj ljudi. Sve propusnice koje se odobravaju za ove lokacije dobijaju se od ruske tajne službe, uz rigorozne kontrole i čekanje od po nekoliko meseci. Kada se i konačno dobije dozvola za posetu, dobija se i lična pratnja, koja je tokom vašeg boravka sa vama bukvalno u stopu.
U jednom od tajnih gradova, Znamensku, u toku jedne godine u posetu je došlo nekoliko Egipćana, Brazilaca i Arabljana, a koji su verovatno najveći broj turista koji je taj grad imao za sve vreme svog postojanja.
U novije vreme, ruska javnost je počela više da se upoznaje sa ovim gradovima, zato što je vlada morala da počne da odobrava poveća sredstva za njihovo izdržavanje, a postoji i mogućnost da šest gradova izgubi prefiks tajni i da ostanu samo gradovi, otvoreni za sve zainteresovane.
Strogo naglašavanje tajnosti, ali i ograničena kontrola kretanja unutar tajnih ili nepostojećih gradova, najbolje su oslikavali stanje u zemlji tog vremena.
Jedino što je sa sigurnošću moguće potvrditi, a to naravno ako uzmemo da neki od ovih gradova postoji, jeste da neki vojnik sigurno, sa puškom na leđima, stoji i brine da njegov grad i dalje ostane pod velom hladne ruske tajne.
