U nedelji kad je obeležavano sedamdeset godina od osnivanja fudbalskog kluba Partizan, jubilej vredan pažnje i čestitanja fudbalske evrope, u samom srcu gornjeg Dorćola (UK Parobrod), nedaleko od mesta na kom je 4. oktobra 1945. godine osnovana fudbalska sekcija sportstkog društva održana je izložba Revolt duha, inicirana još jednom godišnjicom, tri godine Grobarskog trash romantizma.
Baš onako kako je i osnovan fudbalski klub na ostavštinama partizanskog pokreta, u tom duhu je protekla i nezvanična proslava rođendana.
Ono što je poteklo od skupine entuzijasta pre tri godine, a kulminiralo umetničkim performansom, pre svega na zidovima Dorćola (murali preteča poetike trash romantičara) i izložbom, te predstavom “Kadinjača” u istom duhu.
Pokret proizašao iz potrebe da se navijačka strast otelotvori na način koji predstavlja sklop sklonosti različitih ljudi, okupljene kako kažu zauvek pre svega oko ljubavi prema Partizanu.
Poetika ovih ljudi zapravo I jeste ono što ih odvaja od drugih navijača, drugih poetičara (bilo da je to skup umetnika, radnika, penzionera).
Poetika onih koji su crna ovca društva. Bez vidljivog manifesta. Zapravo jesnog, ali manifesta koji se oblikuje u hodu I sazreva u iskonskim romantičarima.
A to je zapravo skup različitih umetnosti, žanrova. Bez želje da se nameće, a sa željom da ostane diskretna vizija, način razmišljanja.
Čini se zapravo da je Revolt duha jedina izložba koja je u poslednje vreme izraz nečeg novog, jedini koji nema druge namere osim izraza koji teži da se iskaže na sebi svojstven način. Taj način jeste na prvi pogled zbunjujuć ali koji to nije bio na svom početku.
Dakle, partizanija prerasta u ono što preti da postane veliki umetnički talas, a u sveopštem puču mediokriteta prema navijačima, on koji potiče upravo iz ovog sloja društva, jeste samim tim još značajniji.
Ova izložba je pokazala samo deo kapaciteta koji ovaj pokret sa sobom nosi, a ono što je vrednije jeste to što umetnost pokazuje da izvire ne obavezno tamo gde se o njoj uči ili sulud govori, već tamo gde postoji potreba za njom, pa ma kolika bila ta potreba.
A kao što reče Božo Koprivica, jedan od glavnih inspiratora Grobarskog trash romantizma i dokaz da umetnost živi u ljudima i pre nego što je otkriju: „Oni su kao Jevreji, partizani, oni koji su ugroženi od vlasti i društva i kao takvi moraju da opstanu“.
Smrt fašizmu, živeo Partizan.
