Dosado, ispravna i proračunata! Uvek si tačna!
Prvo zakrešti alarm od koga si jedino ti dosadnija pa stotinke blaženstva koje uvek prekidaš ti svojim oglašavanjem. Tačna si jer znaš da ne smeš da propustiš taj trenutak, samo tada suvereno vladaš mojim mislima i imaš sav prostor samo za sebe.
Danas me posebno nerviraš. Oblačim se slojevito da te sakrijem ili još bolje, ugušim.
Pijem kafu i ignorišem te. Ti si višak u meni kao šećer u kafi, sve pokvariš.
Čekam bus, zamišljam te u cigari i pokušavam da popušim i filter da budem sigurna da si izgorela. Možda bih uspela da te zgazim i ostavim na cesti da sam jedna od tih ljudi, ali nisam, ispravna sam kao i ti i zato gasim plamen i bacam opušak u kantu. Šta je, očekivala si da te uporedim sa nečim plemenitijim?!
Misliću na nešto drugo…
Pušenje treba izbaciti iz upotrebe, iz pluća, ali nikada, nikada iz književnosti…
Ne vuci me za rukav! Dosadnija si od mojih sapatnika koji se ljuljaju u autobusu, lepe se za mene i stoje na vratima.
Ne viri mi tako iz očiju, sad ulazim u prostoriju punu ljudi i dosadnija si od njihovog “Kako si?”!
Kako ne shvataš? Moram da im odgovorim jer sam tako vaspitana, a to je prilika da naglas ispričam priču koja mi pomaže da preplivam dan. Namestila sam glas i gestovima pojačala ubedljivost. Za ovu predstavu sam i sebi kupila kartu i pomešala se sa publikom. Nisam se pokajala, bila je dobra. Mislila sam da sam ubedila čak i sebe dok ti, prokletinjo, nisi povikala “uaaaa!”. Ne daš se prevariti i slaviš još jednu pobedu skačući mi po utrobi.
Sačekaj barem da uđem u kuću, da zatvorim vrata za sobom pa ću ti priznati da si u pravu.
Sad kad smo obavile i tu formalnost, da te pitam, jesi li sad srećna ili tuguješ zajedno sa mnom kad već tvrdiš da si deo mene. Ispričaj mi svoju priču! Hoćeš neku muziku? Znaš da volim da napravim atmosferu.
Pusti mi onu moju “Me Llaman Calle”, progovorila je spoznaja rezigniranim glasom. Volim je zato što sam kurva. Zovu me Intuicija, Spoznaja, Gut, ja se smeškam i ogovaram: “Možeš me zvati kako god hoćeš, ali jedino ja imam sposobnost da nazovem stvari pravim imenom.” Čučim u tvom stomaku i šaljem tihe i nenametljive signale upozorenja, a kad pokušaš da me utišaš derem se iz sveg glasa, štipam ti creva, drmusam jetru, grčim ti ramena dok me ne saslusaš.
Žalosna je moja sudbina. Biti uvek u pravu znači biti u pravu i kada to ne želiš. Kad bi slikar poželeo da me predstavi na platnu, naslikao bi one smrdljive noge koje uvek vire ispod ćebeta. I ko još uživa u dosadnom i zakasnelom “Rekla sam ti.”?
Ja bih da te utešim, da te potapšem po ramenu, da te okrepim kao iluzija. Ljubomorna sam na nju iako je uvek pobeđujem.
Ja sam glasnik koji nosi loše vesti i retko me nagrade za muštuluk. Znam da me ne voliš i teško je biti nevoljen čak i kada si u pravu. Ne možeš me ostaviti, vezana sam ti za pupak kao Prometej za stenu. I kad bi me odvezali ja ne bih otišla jer sam kao vatra, bolna i razarajuča, ali ipak potrebna.
Vidiš, ni meni nije lako i zato, hajde da učinimo ovu našu vezu podnošljivom! Poslušaj me barem ponekad, barem kada je važno! Ne moraš sve da pokvariš. Ne joguni se toliko kad znaš da ćeš, pre ili kasnije, morati da se pomiriš sa mom.
Ajde, laku noć! Do sutra.
