Kao i obično, posle kafe sam izašla napolje da kupim novine. Kiša se spustila kao iz kabla. ,,Nikada nije tako padala“- pomislih, dok sam se vraćala natrag u svoju garsonjeru. Zamišljena, kao i uvek, išla sam, što bi narod rekao, kao muva bez glave. Velika gužva je bila u gradu, a to baš i ne volim. Gurkanje me izluđuje. Baš sam nervozna kada se nađem u većoj masi ljudi. Ne podnosim. Taman kada sam se izvukla iz famozne gužve, osetila sam nekakav bol. Udarac u glavu, čini mi se. Niotkuda. Taj trenutak je stvarno za pamćenje, mada ga se ne sećam baš najbolje. Nakon nekoliko minuta, kada sam otvorila oči, mogla sam primetiti da je ta masa ljudi od koje sve vreme bežim, upravo svuda oko mene, kao i crvena kola sa belim krstom. Shvatila sam šta mi se desilo. Onesvestila sam se. Pretpostavljam da sam nezgodno pala, pa me je zato toliko i zabolelo. Sa strane sam čula različite glasove kako nešto govore, nekud žure, nekog zovu. Neko je dobacio kako ću morati na operaciju, a neko kako nije to ništa. Ništa nisam razumela. Htedoh da progovorim, kad se najednom zatvoriše vrata belih kola preda mnom. Stigla sam na mesto gde idu bolesni, povređeni i ljudi tog ,,tipa“. Bilo mi je jasno da sam povređena, čim su me dovezli u bolnicu. ,,Pa dobro, nisam ni prva ni poslednja.“- rečenica koju sam vrtela sve vreme dok su me smeštali u sobu. Počele su posete. Mama, baka, brat… Svi su me posećivali. Lepo od njih, ali nisam toliko bila bolesna da me tretiraju kao sedamnestogodišnjakinju. Ili možda jesam. Imam 32 godine, i lepo mi je. Donekle.
Inače, pisac sam. Pišem prozu. I upravo sam počela da pišem o devojčici koja podseća na Anu Frank, jer je u pitanju neko takmičenje „zrelih pisaca“. Sada ne mogu da pišem, jer sam prikačena na neke čudne sprave. I opet će proći takmičenje bez mene. Prošle godine me je sprečila smrt mog oca. A sada umalo ja da nastradam. Tuga. Posete, kao što rekoh, činile su moji najbliži. Sledeće jutro je proteklo bez kafe i bez novina. Čekala sam brata ceo taj dan. Nije došao, a ja sam po prvi put gubila nadu i padala u neki duboki očaj. Plašila me je pomisao na to da ću ceo taj dan provesti sama. Nisam mogla da mrdam prstima, samo sam uspevala da pričam. Mora da sam baš u velikom problemu što se tiče mog zdravlja. Tog dana, doktori su raspremili krevet za još jednog pacijenta. Nisam se nešto posebno interesovala ko bi to mogao biti i ko će mi praviti društvo. Štaviše, bilo mi je svejedno. Odjednom, medicinska sestra je ušla i saopštila mi najgoru moguću vest u tom trenutku. Izlazim iz bolnice tek za šest dana! A takmičenje je za tri! Definitivno nemam sreće. Bila sam snuždena. Pacijent je došao. Smestili su ga na krevet pored mog. Koliko sam uspela da procenim, pacijent je bio mojih godina, i bio je, čini mi se, u gorem položaju nego ja. Cela noga mu je bila zavijena. Crne, krupne oči su me pogledale.
– Hej, ja sam Branko.
Shvatio je da ne mogu da se pomeram i uzvratim mu pozdrav dodirom ruke.
– Čini mi se da si nešto neraspoložena?
– Ma ne… Nisam. Izlazim tek za šest dana odavde, a takmičenje mi je za tri dana. I ti bi bio očajan, zar ne?
– Kažeš takmičenje? Za tri dana?
– Da.
– Da nije kojim slučajem takmičenje zrelih pisaca?
– Da! Baš to! Kako si…
– Nije mi trebalo puno da shvatim. Izgledaš mi kao neko ko piše. Iskustvo čini čuda. Obradovaću te. Takmičenje je odloženo, jer je jedan član žirija povredio nogu, a bez njega se ne može.
– Pa ti si član žirija! Ne mogu da poverujem! Za koji datum je odloženo?
– Tek sa mesec dana se održava. Tako da… Bez brige!
Tako smo se Branko i ja baš zbližili. Imali smo dosta zajedničkih tema. Diskutovali smo o raznoj literaturi. Dobila sam inspiraciju za novom temom. Došao je dan kada sam trebala da napustim bolnicu i ovu čuvenu sobu, kao i svog „cimera“. Pozdravila sam se sa Brankom i otišla. On je izašao dva dana kasnije. Završila sam svoju priču, i učestvovala na takmičenju. Bila sam samouverenija neko ikada. Sve je ispalo savršeno. Nisam prošla dalje, ali sam stekla divno iskustvo. Posle tog takmičenja, nisam znala ni gde je, ni šta je sa njim. Par godina kasnije, otišla sam do trafike po novine, i pročitala naslov tek izdate knjige „Ranjeni pisac“, Branka Popovića. Nasmešila sam se i krenula natrag u garsonjeru da ispijem kafu.
Preuzeto sa: blacksheep.rs
Autorka: Maša Pavlović
Fotografija: weheartit.com
