Filmovi koji govore o mentalni poremećajima nisu tako retki. Ponekad se čini da je teže pronaći film čija tema nije usko povazana sa psihopatologijom. U očima režisera i dramaturga psihopatologija, kao da predstavlja neiscrpan izvor inspiracije. Iako sam svesna da svaki pokušaj pravljenja top liste filmova ostaje prilično subjektivan i neprimenljiv, nadam se da će ovaj tekst služiti kao dobra preporuka za čitaoce koje zanimaju teme psihologije i filma.
10. Dobro da bolje ne može biti
1997. (Režija: Džejms L. Bruks, Uloge: Džek Nikolson, Helen Hant)
Dobro da bolje ne može biti je romantična komedija koja opisuje romansu koja se javlja između pisca i mizantropa Melvina i samohrane majke i konobarice Kerol. Melvin pati od opsesivno kompulsivnog poremećaja – vrste neurotičnog poremećaja karakterisanog opsesivnim mislima i prisilnim radnjama (zadacima ili ritualima) koji se izvode radi smanjenja anksioznosti.
U filmu, Melvin ima svakodnevne nepromenljive rituale (uvek doručkuje na istom mestu, oterećen je održavanjem higijene, prilikom izlaska iz stana, ima ritual preskakanja stepenika određen broj puta isl.) Radnja filma se odnosi na ljubavnu priču koja utiče na Melvina da prevazilazi svoj poremećaj i nauči da ostvari bliskost sa ljudima.
9. Borilački klub
1996. (Režija: Dejvid Finčer, Uloge: Edvard Norton, Bred Pit)
Film prikazuje neimenovanog usamljenog tridesetogodišnjeg karijeristu koji na poslovnom putu upoznaje Tajlera, intrigantnog muškarca sa kojim ostvaruje nekonvencionalno prijateljstvo i osniva “borilački klub”, organizaciju namenjenu isključivo muškarcima koje im daje slobodu da ispolje agresiju kroz tuče jednih sa drugima.
Protagonista filma pati od više mentalnih poremećaja od kojih se na samom početku filma na veran način prikazuje hronična insomnija. Ljudi koji pate od insomnije imaju teškoće sa spavanjem – bilo da zaspu, bilo da održe san. Kao posledica ovoga, dolazi do velike psihofizičke iscrpljenosti koja može biti pogodno tlo za dalji razvoj psihopatologije, kao što je u ovom filmu slučaj. Kako jedan gledalac zaključuje: “Priča o agresiji, muškarcima, anarhiji i ludilu”.
8. Memento
2000. (Režija: Kristofer Nolan, Uloge: Gaj Pirs)
Memento je klasičan noar psihološki triler koji prati priču Leonarda, muškarca koji pokušava da pronađe ubicu svoje žene i osveti njenu smrt. Međutim, protagonista prati od anterogradne amnezije: to je poremećaj karakterisan nemogućnošću prebacivanja podataka iz kratkoročne u dugoročnu memoriju.
Drugim rečima, osoba koja pati od ovog poremećaja ne može da pamti i uči nove podatke. Leonard se bori protiv ove smetnje na taj način što vodi uredan sistem beleški , a najbitnije podatke tetovira po svom telu.
7. Rekvijem za snove
2000. (Režija: Daren Aronofski, Uloge: Elen Barstin, Džered Leto, Dženifer Koneli)
Ovaj film prati priče Sare, žene koja usled želje da izgubi kilažu počinje da koristi anfetaminske pilule , njenog sina Tajrona i njegove devojke Marion, koji su heroinski zavisnici upleteni u lanac trgovine narkoticima.
U filmu su prikazani simptomi zloupotrebe supstanci (usled dosledne upotrebe narkotika dolazi do disfunkcionalnosti i nesposobnosti osobe da radi, ostvaruje normalne interpersonalne odnose, izlazi u susret obavezama isl.) i zavisnosti od supstance (usled dosledne uporebe narkotika javlja se kompulsivna prinuda da se sa upotrebom nastavi i apstinencijalna kriza u slučaju prestanka).
Rekvijem za snove je veoma realističan prikaz toga kako narkomanija može uticati na psihološko i fizičko zdravlje, na socijalni život i odnose osobe sa zakonom.
6. Meri i Maks
2009. (Režija: Adam Eliot)
Meri i Meks je animirana crna komedija koja opisuje prijateljstvo preko pera između Meri Dejzi Dinkl, usamljene devojčice iz australijske disfunkcionalne porodice i Maksa Džerija Horovica, sredovečnog osobenjaka iz Njujorka. Iako film obrađuje brojne mentalne poremećaje (alkoholizam i kleptomaniju Merine majke, agorafibiju njenog komšije, i njenu depresiju), ključni momenat je Aspergerov sindrom koji ima Maks.
Ovo je sindrom iz spektra autističnih poremećaja, odlikovan očuvanom inteligencijom, ali velikom fizičkom nespretnošću, nedostatkom empatije i razumevanja za ljude, nedostatkom verbalne komunikacije i teškim ostvarivanjem odnosa sa drugima. Osim što je jedan od boljih “psihijatrijskih užbenika” u kinematografiji, ovaj film je i velika škola o destigmatizaciji mentalnog poremećaja i bezuslovnom prihvatanju ljudi.
5. Američki psiho
2000. (Režija: Meri Heron, Uloge: Kristijan Bejl)
Američki psiho je psihološki triler i satirična crna komedija koja prati život Patrika Bejtmena, mladog I bogatog investicionog bankara sa Menhetna. Patrik vodi dvostruki život: osim što uživa u svom poslu, luksuzu i prefinjenom ukusu za skupe stvari i muziku, on uživa i u ubijanju ljudi.
Međutim, iako je glavna teza filma sociopatija, smatram da se često nepravedno previđa narcisoidni poremećaj ličnosti koji je srž Patrikovog lika. Narcisoidni poremećaj zasnovan je na uverenju osobe o sopstvenoj superiornosti u odnosu na druge i nesposobnošću da se drugi ljudi tretiraju kao sebi ravni.
Narcis misli da je inteligentniji, vredniji, kvalitetniji ili sposobniji od ostalih. Neki smatraju da je osnova narcisoidnog poremećaja zapravo duboka lična nesigurnost na koju je nakalemljeno veštačko i nezdravo samopouzdanje. Tako je Patriku svaki dokaz spoljnog sveta da postoji kvalitet iznad njega okidač za neljudski zločin. U filmu je to slikovito I duhovito prikazano scenom gde Patrik doživljava napad besa i zavisti zato što njegov kolega ima “bolju” vizit kartu.
4. Obični ljudi
1980. (Režija: Robert Redford, Uloge: Donald Saterlend, Meri Tajler Mur, Timoti Haton)
Ovo je priča o porodici Džeret koja prolazi kroz proces oporavka od gubitka svog najmlađeg člana u jednoj nesreći i pokušaja ubistva Konarda, starijeg sina nakon toga. Film dobro oslikava dinamiku odnosa između majke koja poriče problem i ogorčena je što njena porodica više nije savršena, sina koji ima osećaj krivice i posustaje sa svojim redovnim aktivnostima i društvenim životom, i oca koji pokušava da izbalansira između njih dvoje. Konard pati od depresije.
Depresija je poremećaj raspoloženja, neretko izazvana stvarnim uzrokom, ali praćena pre svega tužnim raspoloženjima, gubitkom volje, poremećajem apetita i spavanja, i tendencijom ka pesimističnom razmišljanju. Ono što ovaj film izdvaja od ostalih navedenih na ovoj listi jeste verno prikazan proces psihoterapije i oporavka od mentalne bolesti.
3. Paklena pomorandža
1971. (Režija: Stenli Kjubrik, Uloge: Majkl Mek Daul)
Paklena pomorandža je futuristička priča smeštena u Londonu koja prati Aleksa i njegovu družinu kroz njihov svakodnevni život koji se manje-više svodi na nasilje, delinkvenciju, zloupotrebu narkotika i mučenje ljudi.
Kao odgovor društvenog sistema na svoje prestupe, Aleks dobija snažnu averzivnu terapiju gde se izlaže scenama nasilja, dok trpi snažne fizičke bolove. Međutim, kako se radnja filma nastavlja, ispostavlja se da Aleks ne odgovara društvu ni “izlečen”.
Osim što je film parodija na psihijatriju i socio – ekonomski sistem Engleske u tom vremenu, on je i priča o psihopatologiji: Aleks ima antisocijalni poremećaj ličnosti. To je poremećaj u kom pojedinac nema sposobnost da se poveže sa društvenim normama, nema osećaj empatije sa drugim ljudima ili osećaj griže savesti za bilo šta. Ovakva osoba sklona je laganju, lažnom predstavljanju i delinkvenciji.
2. Blistavi um
2001. (Režija: Ron Hauard, Uloge: Rasel Krou, Dženifer Koneli)
Bilistavi um je film snimljen po životnoj priči Džnona Neša, velikog matematičara i dobitnika Nobelove nagrade. Radnja filma počinje u trenutku njegovog dolaska na koledž i prati ga do duboke starosti. Kroz film se otkriva da Džon pati od paranoindne shizofrenije.
On tokom dugogodišnjeg perioda ima halucinacije i sumanutosti, verujući da je kontaktiran za saradnju od strane Američkog ministarstva odbrane za pomoć u dešifrovanju sovjetskih kodiranih poruka, a zatim da ga ti isti saradnici progone. Osim zbog realnog prikaza ove bolesti, film takođe daje dobar osvrt na psihijatrijske metode lečenja i pokreće pitanje njihove etičnosti.
Na kraju, najuzbudljiviji i najdirljiviji momenat samog filma predstavlja Džonov uspeh da samostalno, bez lekova, prevaziđe svoju bolest, što je retkost na nivou statističke greške i predstavlja jedan od najvećih ljudskih poduhvata za koje psihijatrija danas zna.
1. Doni Darko
2001. (Režija: Ričard Keli, Uloge: Džejk Gilenhal)
Doni Darko je problematičan tinejdžer sa istorijom mentalne bolesti koji jednog dana uspeva da izbegne tragičnu nesreću tako što ga halucinacija zelenog zeca izvlači iz kuće neposredno pre nego što polomljeni motor aviona pada tačno u njegovu sobu.
U narednom periodu, Doni pokazuje simptome psihotičnog poremećaja – halucinira zelenog zeca sa kojim komunicira i koji mu naređuje da čini “lose stvari”, kao što su da poplavi školu ili spali kuću svog “duhovnog neprijatelja”. Film prati i psihoterapeutski proces lečenja i prikazuje intenzivne scene hipnoze.
Iako kraj filma otkriva potpuno drugačiju poentu, gledalac može steći dobru sliku o tome kako izgledaju simptomi paranoidne shizofrenije, što je i dijagnoza koju Doni dobija od svog terapeuta.
Prezeto,u saradnji, sa sajta www.pricajmootome.rs
