Prve žene u kulturnom životu Srbije

Želimo da predstavimo žene koje su prve aktivno učestvovale u kulturnom životu Srbije. Položaj žena u Srbiji se u devetnaestom veku nije mnogo razlikovao od njihovog položaja u čitavoj Evropi. U devetnaestom i početkom dvadesetog veka žene se bore ne samo za pravo glasa, već i za ravnopravno obrazovanje i izbor zanimanja.

Nekima od njih je ovaj put bio težak, dok su druge imale podršku, ali je svima zajedničko to što su zaista bile uspešne u poslovima kojima su se bavile. Ovo su neke od prvih žena koje su oblikovale kulturu  u Srbiji.

Prva slikarka i prva žena akademik: Katarina Ivanović

Katarina Ivanović (1811-1882) rođena je u Vespremu, u Ugarskoj a detinjstvo je provela u Stonom Beogradu. Još kao devojčica je zavolela slikarstvo i poželela da bude među slikarima iako se žene u to vreme nisu bavile tom profesijom.

Trgovac Georgije Stanković je imao sluha za njen talenat i želje, ali i veru da ova devojka može da stoji rame uz rame sa ostalim slikarima, pa finansira njeno školovanje. Stanković je šalje u Peštu kod tada najboljeg mađarskog slikara, Jozefa Peškija, a mađarska grofica Čaki diveći se njenom talentu omogućava joj da se dalje obrazuje na bečkoj Umetničkoj akademiji koju su u to vreme pohađali samo muškarci. Dalje se usavršavala na Akademiji u Minhenu gde je studirala istorijsko slikarstvo.

Tako je postala prva slikarka među Srbima, a 1876. postaje i prva žena akademik u Srbiji, kao član Srpskog učenog društva. Putovala je po Evropi živeći i učeći u različitim gradovima. U Beogradu je boravila veoma malo, i tu stvara sliku „Osvajanje Beograda 1806.“. Bio je veoma neobičan poduhvat jedne žene da naslika istorijsku sliku koja prikazuje borbu i ratne prizore. Ova njena slika, kao i druge njene istorijske kompozicije, nije prihvaćena onako kako to zaslužuje pa se ona razočarana povlači iz Beograda u Stoni Beograd gde ostaje do kraja života. Njeno stvaralaštvo uglavnom čine portreti, mrtva priroda, žanr-slike i istorijske kompozicije. Naslikala je 38 slika među kojima su najpoznatije: Autoportret, Srpski Homer , Italijanski vinogradar, Beograđanka, Dečak sa sokolom.

Prva pesnikinja: Milica Stojadinović Srpkinja

Poznato je da je prva žena u Srbiji koja je pisala poeziju monahinja Jefimija (Jelena Mrnjavčević) koja je živela u četrnaestom veku. Iza sebe je ostavila tri zapisa koja se danas smatraju poezijom srednjovekovne književnosti: „Tuga za mladencem Uglješom„, „Zapis na Hilandarskoj zavesi“ i „Pohvala knezu Lazaru“. Međutim, Milica Stojadinović Srpkinja (1828-1878) prva je žena u Srbiji koja je u potpunosti bila posvećena književnom radu.

Rođena je u sremskom selu Bukovcu i skoro ceo život je provela na Fruškoj gori. Pisala je pesme i dnevnik, a značajna je i njena prepiska sa Vukom Karadžićem i Minom Vukomanović. Čitava Srbija je govorila o ženi pesnikinji. U književnim časopisima su objavljivane njene slike, Vuk Karadžić, Njegoš i knez Mihailo su joj se divili a mnogi učeni ljudi su dolazili na Frušku goru da vide tu neobičnu ženu.

Još kao dete se isticala u seoskoj školi po tome što je sa lakoćom rešavala zadatke, a postaje podaci da je učitelj govorio da mu je žao što nije dečak pa da ide dalje na nauke. Uglavnom se obrazovala sama. Naučila je nekoliko jezika, svirala gitaru i mnogo je čitala. Najviše je volela da čita Getea, Šilera i Rusoa.

Milica Stojadinović Srpkinja nije samo bila pesnikinja željna obrazovanja već i obična seoska devojka koja je radila sve kućne poslove. Volela je prirodu i „prost“ život. Kada su 1848. u Vojvodini počeli sukobi, želela je da bude srpska Jovanka Orleanka i da sa gitarom krene u rat. U Beograd je došla 1862. dok je trajalo bombardovanje, a njeni zapisi iz tog vremena se smatraju prvim izveštajima žene ratnog izveštača. Pred kraj života se vraća u Beograd i umire u velikom siromaštvu, potpuno zaboravljena.

Prva žena arhitekta: Jelisaveta Načić

Jelisaveta Načić (1878-1955) nije samo prva žena arhitekta u Srbiji već pripada i prvoj generaciji studenata arhitekture u Beogradu. Upisala je 1896. godine tek otvoreni Arhitektonski odsek na Tehničkom fakultetu što je bila velika hrabrost za ženu tog vremena. Nakon diplomiranja postaje arhitekta Beogradske opštine.

Imala je značajnu ulogu u ulepšavanju tada još uvek malog grada i unosi u njegove građevine duh Evrope. Zajedno sa čuvenim arhitektom Dimitrijem Lekom radila je na uređenju Malog Kalemegdana. Do danas su ostale sačuvane stepenice koje vode od Kalemegdana ka Francuskoj ambasadi, a projektovala ih je Jelisaveta Načić.

Imala je 24 godine kada je projektovala jednu od lepših zgrada u Beogradu, koja i danas postoji, zgradu osnovne škole „Kralj Petar Prvi“. Na anonimnom konkursu za crkvu na Oplencu na koji su se prijavile najbolje arhitekte tog vremena, Jelisaveta Načić osvaja treće mesto.Nakon toga, dobija poslove na projektovanju radničkih stanova i privatnih kuća, kao i zadatak da projektuje crkvu Aleksandra Nevskog.

Građenje crkve prekidaju Balkanski ratovi, pa je ona dovršena 1930. godine u nešto izmenjenom obliku. Veliki broj zgrada koje je projektovala Jelisaveta Načić uništen je u bombardovanjima Beograda, a među njima je i prva bolnica za tuberkulozne bolesnike u Srbiji. Neke od porodičnih kuća koje je projektovala prva žena arhitekta u Srbiji, a i do danas su sačuvane su: kuća Marka Markovića (Gospodar Jovanova 45a), kuća Božidara Krstića (Đure Daničića 3), kuća Zorke Arsenijević (Lomina 46).

Jelisaveta Načić 1910. godine počinje da radi na uređenju Terazijskog platoa sa cvetnim alejama koji je tako izgledao do 1949. godine. Na ovom mestu se nalazio i slavoluk koji je ona projektovala u čast ratnika iz Balkanskih ratova. Na slavoluku je pisalo „Još ima neoslobođenih Srba“, pa je zbog toga za vreme Prvog svetskog rata odvedena u logor. Nakon toga svoj život nastavlja u Skadru i Dubrovniku i nikada se više na bavi arhitekturom.

Jelisaveta Načić nije imala sreće da se rodi na nekom mirnijem mestu pa je njena karijera završena na ovakav način, a mnoge građevine koje je projektovala su srušene. Međutim, imala je hrabrosti i znanja da bude prva žena arhitekta i time otvori ovaj put mnogim devojkama, a Beogradu ostavi građevine koje su sada pod zaštitom države zbog izuzetne vrednosti i značaja.

Prva novinarka i bibliotekarka: Marija Maga Magazinović

Marija Maga Magazinović (1882-1968) u mnogim stvarima je bila prva. Rođena je u Užicu ali kao dete sa porodicom dolazi u Beograd gde je njen otac radio kao krojač u Narodnom pozorištu. Maga se zaljubljuje u umetnost, naročito u ples, i odlučuje da pomera granice kako u ovoj umetnosti tako i u položaju žena u Srbiji. Nakon završene Više ženske škole upisuje Filozofski fakultet u Beogradu kao vanredni student (jer jedino tako su u to vreme žene mogle da studiraju).

Tu počinje borba za ravnopravnost. Marija osnovia prvi Klub studentkinja i uspeva da se izbori da njene koleginice dobiju indeks kao i kolege pa tako diplomira filozofiju kod čuvenog profesora Branislava Petronijevića kao redovni student. Maga će ostati upamćena i kao prva žena koja je upisala Pravni fakultet, ali ga je ubrzo napustila jer je ostvarila svoj cilj, da „otvori vrata“ ovog fakulteta za devojke.

Nakon završenih studija, odlazi u Nemačku na dalje usavršavanje iz oblasti istorije umetnosti i nemačkog jezika. Tamo je ples zavolela još više i naučila mnogo toga o njemu što je kasnije prenela u Srbiju. U Nemačkoj je pohađala časove glume i učila balet kod poznatih plesača među kojima je bila i Isidora Dankan.

Po povratku u Beograd zajedno sa Zorom Pricom otvara Školu za recitaciju, estetičku gimnastiku i strane jezike. Škola kasnije menja naziv i postaje Škola za ritmiku i gimnastiku. Gimnastiku je posmatrala kao najstariji i najmoderniji način negovanja telesne, ali i duhovne kultutre i trudila se da ova disciplina zauzme značajno mesto u razvoju mladih ljudi. Kao novinar, često je pisala tekstove o gimnastici i ritmici. Pisala je za Politiku i bila prva žena novinar u Srbiji, a pretežno je pisala za rubriku Ženski svet. Bila je i urednica Feljtona.

Marija Maga Magazinović će ostati upamćena i kao prva zaposlena žena u Srbiji (u Politici i Narodnoj biblioteci Srbije). Bavila se pedagoškim radom. Od osnivanja Prve ženske realne gimnazije (1906.) u njoj je predavala filozofiju, srpski i nemački jezik, a nakon Drugog svetskog rata predaje nekoliko predmeta u Državnoj baletskoj školi. Objavila je više stručnih knjiga i tekstova, napisala prvu knjigu o istoriji igre na srpskom jeziku i autobiografiju „Jedan život“. Jedna od ulica u njenom rodnom gradu danas nosi ime po njoj, a u toj ulici se nalazi pozorište.

Prva žena doktor nauka: Ksenija Atanasijević

Ksenija Atanasijević (1894-1981) ostaće upamćena kao filozof, prevodilac, prva žena doktor nauka u Srbiji, feministkinja i borac čiji životni put nije bio nimalo lak. Prva znanja iz filozofije dobija od svoje maćehe, a kasnije upisuje Filozofski fakultet u Beogradu. Diplomirala je filozofiju sa klasičnim jezicima, a nakon toga odlazi u Ženevu i Pariz na usavršavanje. Na Sorboni proučava delo Đordana Bruna, a sa 28 godina brani dokotrsku tezu „Brunovo učenje o najmanjem“.

Bila je to 1922. godina a Ksenija je bila prva žena koja dolazi na odbranu svoje doktorske teze. Njene studije su već pratila ogovaranja i podrugivanja, pa se govorilo i da je u ljubavnoj vezi sa profesorom Branislavom Petronjievićem koji je presedavao komisijom na odbrani njene doktorske teze.

Komisiju su činili pored profesora Petronijevića, Milutin Milanković i Veselin Čajkanović. Ne zna se da li je profesor Petronijević kako bi uklonio ranije sumnje u njegov odnos sa mladom koleginicom ili zbog svoje čuvene strogoće, počeo da postavlja Kseniji Atansijević pitanja koja su spadala u domen više matematike. Međutim, mlada kandidatkinja za prvog doktora nauka među ženama u Srbiji, uspevala je da objasni složene matematičke formule koje se tiču dela Đordana Bruna. Članovi komisije su se u neverici pogledali uz opasku „Da li je sve u redu sa hormonima naše kandidatkinje?“.

Ksenija odlučuje da se bori za ravnopravnost žena u društvu i postaje feministkinja. Iako su ispunjenji svi uslovi, da Ksenija Atanasijević dobije zvanje docenta, mnogi profesori Beogradskog Univerziteta su se tome protivili. Pokreću se nove afere i priče protiv nje kao i podsmesi koji prate pomisao da žena drži predavanja na fakultetu. Za to vreme, Enciklopedija Britanika svrstava njen doktorski rad u relevantnu literaturu o Đordanu Brunu, a Ksenija nastavlja da piše, drži predavanja i radi u gimnaziji.

Nakon nekog vremena, Ksenija Atansijević je ipak izabrana za docenta što je dovelo do nezadovoljstva mnogih kolega, ali podršku su joj pružili velikani srpske nauke među kojima su bili Jovan Cvijić i Miahilo Petrović Alas. Etnolog Tihomir Đorđević joj je čestitao rečima: „Čestitam gospođice, ušli ste u pakao“. Ksenija Atanasijević je na Filozofskom fakultetu predavala klasičnu, srednjovekovnu i noviju filozofiju i etiku.

Kolege su i dalje bile protiv nje, ali studenti su je veoma poštovali. Jednom prilikom je napisala: „Moja predavanja studentima i moj rad na filozofiji, koja je oduvek bila moj život, bili su moja uteha“. Pratila je najnovija zbivanja u nauci u svetu i kod nas, prevodila klasična filozofska dela, napisala oko 400 radova, a svoje originalno filozofsko učenje izložila u „Filozofskim fragmentima“.

Za vreme Drugog svetskog rata staje u odbranu Jevreja. Hapsi je Gestapo, a nakon rata i OZNA. Njene knjige bivaju zabranjene. Njen život je bio velika borba, a nažalost ni danas posle skoro 100 godina od dana kada je Srbija dobila prvu ženu doktora nauka, njena dela se ne proučavaju dovoljno a ova važna ličnost srpske kulture je nepravedno zapostavljena.

Prva žena kompozitor: Ljubica Marić

Ljubica Marić (1909-2003) prva je žena kompozitor, a u isto vreme i prva osoba koja je diplomirala kompoziciju u Srbiji. Viloinu je počela da svira sa 11 godina, a ubrzo je počela da se bavi i komponovanjem. Bavila se i slikarstvom i pisala poeziju. Završila je muzičku školu u Beogradu gde je diplomirala na dva odseka: violina i komponovanje. Prvu kompoziciju piše sa 19 godina pod uticajem Slavenskog, a to je „Tuga za đevojkom“ za muški hor. Kao diplomski rad piše kompoziciju „Sonata fantazija“ koju izvodi na prijemnom ispitu na Državnom konzervatorijumu u Pragu gde je zbog izuzetnog kvaliteta kompozicije primljena na postdiplomske studije. U Pragu pohađa i studije dirigovanja i postaje jedna od prvih žena dirigenata u Evropi.

Učestvovala je na brojnim međunarodnim festivalima i osvajala prestižne nagrade. Njene kompozicije su cenjene u čitavoj Evropi, a veliki svetski muzičari su svrstavali njena dela među najbolja muzička ostvarenja XX veka. Njenu muziku su opisivali kao spoj srednjovekovne i savremene muzike, a u njoj se u isto vreme ogleda uticaj srpske tradicije i evropskih tokova. Ljubica Marić je 1963. godine izabrana za dopisnog, a 1981. za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.

Prva žena režiser: Soja Jovanović

Sofija Soja Jovanović (1922-2002) bila je prva žena pozorišni i filmski režiser u Srbiji. Režirala je oko 50 pozorišnih predstava, 8 igranih filmova, petnaestak TV filmova i drama, TV serije, lutkarske predstave i radio drame.

Rođena je u Beogradu gde je za vreme Drugog svetskog rata studirala glumu. Međutim, igrom slučaja otkriva da je režija njen poziv. Nakon rata počinje da se bavi najpre pozorišnom, a zatim i filmskom režijom. Iako je bila prva žena koja se bavila ovim poslom u  Srbiji, nije nailazila na prepreke u radu zbog toga.

Bila je veoma cenjena, a glumcima je bila velika  čast da sarađuju sa njom. Sa druge strane, Soja Jovanović je bila zadovoljna jer je sarađivala sa najboljim glumcima. Njeni saradnici su govorili da je veoma stroga i da je perfekcionista. Sebe je nazivala „industrijskom biljkom“ i nije smatrala čudnim to što se žena bavi režijom. Govorila je da je režija ženski posao jer su „glumci velika deca, a zadatak reditelja je da ih zaigra“. Osim toga Soja Jovanović je imala utisak da se glumci prema ženi reditelju odnose kao prema majci, pa su mnogo poverljiviji ali i poslušniji.

Soja Jovanović neće ostati upamćena samo kao prva žena u ovom poslu, već i kao jedan od najboljih režisera sa ovih prostora. Njena režija „Sumnjivog lica“ u Akademskom pozorištu smatra se prvim pokušajem modernog tumačenja Nušića, a njena televizijska drama „Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo“ izabrana je za najbolju tv dramu u toku 35 godina postojanja televizije. Režirala je prvi dugometražni jugoslovenski film u boji „Pop Ćira i pop Spira“ koji je osvojio 7 Zlatnih arena u Puli. Neki od filmova koje je režirala su: „Diližansa snova“, „Put oko sveta“,„Dr“, „Orlovi rano lete“. Ostaće upamćena i njena režija predstava: „Dobri čovek iz Sečuana“, „Florentinski šešir“, „Pripovest o dva ponedeljka“.