Konačno smo se nekako iskobeljali iz ove bezlične zime. Probudili smo se iz zimskog sna gladni sunca, cveća i živosti. Ukočili smo se uz ritam zimskih tonova i sada nam treba nešto brže, nešto vedrije.
I eto, priroda je uslišila naše želje. Kao i svake godine, ali opet prvo i jedino, ponovo je stiglo proleće.
Najinspirativniji deo godine.
To je period kada inspiracija praktično cveta na drveću i tera te da stvaraš i da slaviš život.
U, naizgled, beznačajnim stvarima i situacijama pronalazimo veliku sreću, velike pobede. Sive fasade ponovo poprimaju boju i oživljavaju. I sve je tu, na dohvat ruke, sve je dostižno i moguće.
Jednostvano onaj osećaj kada hodate ulicom i osetite prirodu kako se budi, kako sve raste oko vas, pojava neopisiva rečima. Ne postoji vokabular koji sadrži u sebi dovoljno precizne reči koje bi prenele taj osećaj.
Za mene je proleće pokretač, volja koja mi kuca na vrata u trenucima panike i izvodi me napolje, da mi pokaže sve svoje čari.
Mogućnost da sednem na klupu u nekom parku, čitam Stendala i u inat se trudim da vidim boje spektra izvan crvene i crne. Mogu da odem u prirodu i da prikupljam slike za svoje nove žvrljotine, koje kasnije sklapam u ditiramb, večno uklesan na moždanoj kori.
Nije sve tako sivo, rekao bi Mile, a možda ništa nije sivo, samo je pod senkom. Ako dozvolite suncu da obasja vaše misli, možda ćete uvideti poentu.
Danas je dan koji neću protraćiti na besmislene stvari kao što su nerviranje, sujeta, mržnja.. samo želim da zapišem svoje trenutne misli da bih sutra imao oslonac u periodu krize, jer je danas prokleto lep dan, i ja se mnogo dobro osećam.
Možda bi ovakvi trenuci inspirisali jednog Van Goga da naslika svoje „Suncokrete” ili bi možda jedan Karavađo naslikao „Raspaće Svetog Petra”. Možda su baš u ovakvim običnim danima nastajala neka od najvećih dela u dosadašnjem toku istorije. Ali ja danas ne stvaram ništa veliko, samo pišem kolumnu u čast proleća. To je moj pokušaj da vam prenesem deo onoga što osećam trenutno, taj naboj pozitivne energije praćene inspiracijom. Pokušajte da se prepustite, i da naslikate bar poneki osmeh, tako su počinjali svi veliki umetnici.
Šetnja po Zemunskom keju, okupanom suncem ili pivo sa prijateljima u Studenjaku, ili prosto da, kao sada, sedim na tremu, pijem kafu i upijam sve mirise rađanja novog života, sasvim je svejedno. Na Dvestadvojci puštaju Rundeka i ja se odjavljujem, uz sunčani pozdrav!
