Sezona koja je pred nama, 2018/2019, donosi nove premijere, ali i obnove starijih predstava koje je publika volela, a koje sticajem okolnosti nisu imale dovoljno dug scenski život. Madlenianum započinje premijernom obnovom opere Pajaci Ruđera Leonkavala, u režiji i inscenaciji proverenog i priznatog ruskog reditelja Jurija Aleksandrova, sa osveženom ekipom izvođača.
Pajaci su pravi primer verističke opere, sa velikim arijama, koje su pevali vrhunski svetski solisti od Karuza do Pavarotija, ujedno snažnom, uzbudljivom dramskom radnjom visokog naboja. Radnja prepliće fikciju i stvarnost donoseći scenu u sceni, mešajući privatnost protagonista i njihove uloge u naročitoj vrsti renesansnog pozorišta zvanog commedia dell’arte.
Modernu, erotizovanu, dramatičnu, uzbudljivu i likovno raskošnu inscenaciju uradio je stari poznanik Madlenianuma, gost reditelj iz Sankt Peterburga Jurij Aleksandrov koji je u Madlenianumu već postavio modernizovanu verziju Verdijeve Travijate, a imali smo prilike da gledamo i njegove postavke opera Ne samo ljubav Ščedrina i Veridba u manastiru Prokofjeva, kada je pre dve sezone gostovala Opera Sankt Peterburga u našoj Kući. U eksplikaciji svoje režije Jurij Aleksandrov kaže: “Rukovodim se, pre svega, svojim odnosom prema teatru, kome sam posvetio život. Teatru koji je predmet mržnje i predmet obožavanja, koji je ciničan i ranjiv, koji ugnjetava i koji oslobađa, teatru robova i bogova! Teatru umetnika i pajaca! Može da se nabraja u nedogled. U predstavi Pajaci sadržana su moja razmišljanja o teatru iznutra, o teatru koga publika ne poznaje. To je na neki način proizvod moje borbe, mojih razočaranja i ushićenja, pobeda i poraza…Jedna od tema ove predstave su odnosi između teatra i publike, a još preciznije rečeno – odnosi s onima koji stoje između teatra i publike.”
Milena Pešić, kritičarka Radio Beograda 3 je posle premijere 28.10.2011. u svom osvrtu pohvalila rediteljevu inscenaciju i rešenja njegovih bliskih saradnika “… dovoljno efektno, Aleksandrov je u postavci Pajaca pošao od ključnog dramaturškog momenta opere, „predstave u predstavi“ koju je preneo na delo u celini. …celokupno događanje doživljava se kao proces stvaranja predstave. Započinje kao orkestarska proba, zatim kao proba za stolom u kojoj se članovi putujuće družine dogovaraju kroz čuveni Prolog, ulazeći u realni tok predstave unakrsnim prepletom žanr-scena i prikazivanja karaktera glavnih protagonista. Stilski čista, svedena scenografija i maštoviti kostimi Vjačeslava Okunjeva, u jasnom polaritetu nekog neodređenog modernog vremena i renesansne koloritne raskoši, sa izvarednom dosetkom personifikacije zlatne kokoši spremne za trpezu Kolombine i Arlekina, izvedene u živoj ljudskoj figuri, nosili su pečat odnegovane likovne kulture. Ulična gungula, bučno reklamiranje predstave, narod koji hita na večernju službu o prazniku, svatovi koji izlaze iz crkve, vesela okupljanja u lokalnoj krčmi, sve to uobličeno je kao živopisno rešen mizanscenski okvir u čijoj senci se odvija drama ljubavi, strasti, mržnje i osvete, u ljubavnom trouglu koji čine Neda, putena i zavodljiva zvezda putujuće družine, nesrećno zaljubljeni klovn Tonio, Nedin ljubavnik Silvio i ljubomorni muž Kanio. Sledi u drugom činu prava „predstava u predstavi“, u tradiciji renesansne komedije del arte, u kojoj Kolombina, Arlekin i Pajac poistovećujući život i teatar, izlaze iz svojih uloga u realnost, srljajući u tragediju. Ali, Kaniov završni vapaj „La komedia e finita“ ne predstavlja u tumačenju Jurija Aleksandrova kraj predstave već signal za skidanje perika i kostima. Dakle, na kraju nemamo realno brutalno ubistvo Nede i Silvija već žive i zdrave protagoniste koji su profesionalno završili posao.
„Ceo svet je pozornica…“ poručuje nam, preko Šeksprira, reditelj Aleksandrov, protumačivši Pajace kao metaforu odnosa života i teatra, surovosti i lepote, ushićenja i razočaranja, imanentnih histrionskom zanatu.“ ističe Milena Pešić.
