‚‚Onome ko se plaši, svo lišće šušti.’’ – Nemačka poslovica
Poput ljutnje, radosti, tuge, i strah je ljudska emocija. Osećanje koje nas prati od našeg postanka i osećanje koje se najmanje želi.
Mozak prima i analizira informacije koje dolaze od naših čula, pažljivo prati logički nastavak onoga što nam se događa i reaguje. Tako smo, ponekad, iznenada srećni, zadovoljni, uplašeni, besni…
Za specijaliste, emocija je psihološka i fiziološka reakcija koja nastaje pred iznenadnom i nepredviđenom situacijom. Ta reakcija predstavlja adaptaciju na promenu naše okoline i javlja se prilikom pojave opasnosti, pretnje ili rizika. Ta emocija, zapravo, priprema organizam da efikasno reaguje kako bi obezbedila njegovo preživljavanje.
Kao mali plašimo se sveta koji nas okružuje. Postavlja se pitanje: postoji li gen straha koji se budi s našim rođenjem? Naučnici smatraju da ne postoji. Ali, od insekata do primata, računajući tu i čoveka, izgleda da je strah ugraviran u srce DNK. S te tačke gledišta, strah je biološki, to jest, integriran od samog našeg rođenja. Dok su drugi, naprotiv, naučeni tokom doživljenih iskustava, ‚‚stečeni strahovi“
Istraživanja koja su sproveli etnolozi i drugi naučnici, pokazala su da se bebe, baš kao i mlade šimpanze, spontano boje pauka i reptila. Kao da životinje oblika veoma drugačijeg od našeg i obdarene drugačijim načinom razmišljanja isključuju instinktivne strahove.
Budući da mozak čoveka može da objasni ono što vidi, strah se rađa kao manifestacija mašte i predviđanja onoga što se može dogoditi. Čovek istražuje svoj lični doživljaj da bi hranio svoje strahove. Neki čovek, suočen s opasnošću, reagovaće drugačije u zavisnosti od konteksta.
No, postavlja se pitanje, da li na pojavu opasnosti, kada ih strah obuzme, ljudi i životinje reaguju na isti način? Jedno je neosporno – strah je univerzalan.
Sve životinje, bilo da su beskičmenjaci ili kičmenjaci poznaju strah. Strah da će biti pojedene, ugušene, da će pasti, da će se udaviti… Ukratko, strah pred opasnostima.
Pravi alarmni sistem, strah omogućava živim bićima da izbegnu smrt prilikom pojave opasnosti. Kod insekata, on je refleks preživljavanja. Naravno, i kod čoveka se uočava taj refleks – drhtanje, jeza, trzaj, ali je prisutna i emocionalna komponenta.
Oboljenja straha se uglavnom manifestuju već između 20. i 30. godine života. Žene su češće pogođene nego muškarci. Pošto se ponajviše radi o hroničnim oboljenjima, pacijentima predstoji duga patnja, ukoliko ne počnu da se leče.
Evo prvo nekoliko pravila koji bi trebalo da su vam stalno na umu ukoliko želite da kontrolišete ili da se rešite straha:
- Imajte uvek na umu da vaša osećanja straha i telesni simptomi koji pri tom nastaju nisu ništa drugo nego povišenje normalne telesne reakcije u stresnoj situaciji.
- Nemojte u situacijama straha pojačavati strah mislima kao što su: ‚‚Šta će se desiti?“ i ‚‚Kuda ovo može da vodi?’’.
- Skoncentrišite se samo na to šta se oko Vas i sa Vašim telom zaista dešava – a ne na to, šta bi se u Vašim mislima još moglo desiti.
- Posmatrajte kako se strah sam od sebe ponovo smanjuje kada prestanete da ga svojim mislima povećavate – strah od straha.
- Imajte pred očima unutrašnje ciljeve i posmatrajte kako ste do sad i pored svih poteškoća napredovali. Mislite na to, kako ćete biti zadovoljni ako i ovog puta budete imali uspeha.
- Ako se osećate bolje, pogledajte oko sebe i planirajte sledeći korak.
