Svetski dan pozorišta se obeležava 27. marta već 55 godina. Prenosimo vam ovogodišnju poruku čiji je autor ruski reditelj Anatoli Vasiljev.
Da li nam je potrebno pozorište?
To je pitanje koje sebi postavljaju hiljade profesionalaca razočaranih u pozorište i milioni ljudi koji su umorni od njega.
Zašto nam je potrebno?
U vreme kada je scena tako beznačajna u odnosu na gradske trgove i javne prostore gde se odigravaju autentične tragedije stvarnog života.
Šta je ono nama?
Pozlaćene galerije i balkoni u pozorišnim salama, somotske fotelje, prljava scenska krila, besprekorni glasovi glumaca – ili obrnuto, nešto što može da izlgeda potpuno drugačije: crne kutije, prekrivene blatom i krvlju sa gomilom golih tela unutra.
Šta ono može da nam kaže?
Sve!
Pozorište može da nam kaže sve!
Kako bogovi nastanjuju nebesa i kako zarobljenici propadaju u zaboravljenim podzemnim pećinama, i kako strast može da nad uzdigne, i kako ljubav može da nas uništi, i kako nikome nije potreban dobar čovek na ovom svetu, i kako prevara vlada, i kako ljudi žive u stanovima dok deca venu u izbegličkim kampovima, i kako svi oni moraju da se vrate u pustinju, i kako smo dan za danom prisiljeni da se rastajemo od onih koje volimo – pozorište može da nam kaže sve.
Pozorište je uvek postojalo i uvek će postojati.
I sada, u poslednjih pedeset ili sedamdeset godina, ono je praktično neophodno. Jer ako pogledate sve javne umetnosti, odmah možete videti da nam samo pozorište daje – reč od usta do ustapogled od oka do oka, pokret od ruke do ruke i od tela do tela. Nije mu potreban nikakav posrednik da deluje među ljudima – ono predstavlja najtransparentniju stranu svetlosti, ono ne pripada ni jugu ni severu, ni istoku ni zapadu – ne, ono je suština svetlosti po sebi i sija iz sva četiri ćoška sveta a prepoznaju je svi bilo da su neprijateljski ili prijateljski nastrojeni.
Potrebno nam je pozorište koje ostaje uvek drugačije, potrebna su nam pozorišta mnogih vrsta.
Ipak, mislim da među svim mogućim formama i oblicima pozorišta njegova arhaična forma će sada biti najtraženija. Pozorište ritalnog oblika ne treba veštački da se posmatra kao suprotnost onome koje su stvorile „civilizovani“ narodi. Sekularna kultura sada sve više i više slabi, takozvana „kulturna informacija“ postepeno zamenjuje i izbacuje jednostavne entitete, kao i našu nadu da će se jednog dana susresti.
Ali mogu jasno sada da vidim: pozorište je širom otvoreno. Slobodan ulaz za sve i svakoga.
Dođavola sa uređajima i kompjuterima – jednostavno idite u pozorište, zauzmite čitave redove u parterima i galerijama, slušajte reči i gledajte žive slike! – to je pozorište pred vama, ne zanemarujte ga i ne propuštajte priliku da učestvujete u njemu – možda najvredniju priliku koju imamo u svojim uzaludnim i užurbanim životima.
Potrebna nam je svaka vrsta pozorišta.
Postoji samo jedno pozorište koje sigurno nije potrebno nikome – mislim na pozorište političkih igara, pozorište političkih „mišolovki“, pozorište političara, uzaludno pozorište politike.Ono što nam sigurno ne treba jeste pozorište svakodnevnog terora – ni individualnog ni kolektivnog, ono što nam ne treba jeste pozorište leševa i krvi na ulicama i i trgovima, u glavnim gradovima ili provincijama, lažno pozorište sukoba među religijama ili etničkim grupama…
*Tekst ne odražava nužno stavove sajta PortalMladi
Izvor: worldtheatreday.org
Prevela: Jovana Nikolić
