Bili smo srednjoškolci i mučilo nas je pitanje KO SAM JA, na tom čuvenom mestu na kome su i generacije pre nas vezle istu priču. Narodno pozorište je branilo Duškovu tezu da je gluma najsavršenija umetnost, Filozofski fakultet moju – da je autor iznad svih, a pokvareni sat na zgradi Suda nam se smejao i slao nas dalje, ka Učiteljskom domu i Nišavi, a Nišava nas je slala upravo ovde, svojim prirodnim uplivom u Dunav. I tada sam zaključila da ću suštinski upoznati sebe tek kada me neki realista opiše u svom romanu. Duško se smejao.
Kasnije sam shvatila da sam se ipak najbolje upoznala u četvrtom razredu, jer sam temi– šta ću biti kad porastem – rekla da ću živeti na brodu i udati se za kapetana. Iako ocenodavci nisu najsjajnije prihvatili moju želju, uporno sam je nastavljala. Naime, u petom razredu sam istim tim brodom na kome sam živela, došla do ostrva koje je bilo, obalom i obalom – RAJ. Ocenodavci su prema ovakvim nahođenjima bili fini, čak i darežljivi, jerbo je pored petice stajao i mali +.
Međutim, iako je ostatak mog života morao da prođe samo u neprekidnom veslanju uz talase zvane ljubim-te-Anka-najpametniju, i dalje mi nije sasvim svejedno dok mesim kolačiće sa cimetom. I dalje sam ponosna na to što znam da igram vist i što bih dominirala po salonima; smejem se dok iz probušene postave kaputa vadim novčanice; mislim da se putovanjem rešavaju problemi; diktiram recept zeljanice, boršča, piroški; tripujem mirišljavu so, pržim se na mejlove – draga moja, kada bi znala s kojim ushićenjem…; koristim reč sušica koja, naravno, mori, lečim se sirćem… I sve bi to ostalo u domenu zaluđenika da, prilikom stavljanja minđuša ne deklamujem – a jednostavne minđuše su zveckale na njenom belom vratu dajući…; da se ne žestim i ne komentarišem da su to živci, da ne znam da mi oči žmirkaju, a zenice se sužavaju kada me na to nagnaju odveć neočekivane rečenice; da ne razmišljam o dlanovima koje sklapam-skupljam i nožnim prstima kojima mlataram; da ne razmišljam o svom preglasnom smehu i glavi koju zabacim („Ti se, Anamarija, smeješ najglasnije na svetu. A isto tako i pričaš.“); o izrazima lica koji nikada nisu prikrili kako se osećam… Ili da se ne pitam kakvo je moje držanje, da li je izbačena brada drska, šta boja kose znači i šta znači što je vezujemo u neobavezne punđe opet deklamujući pred ogledalom – a pramenovi su, a haljina je, a potpetice su, a držanje je, a pritvoren osmeh nije jeste gde je…
Pročitajte i: https://www.portalmladi.com/gledanje-u-caj-kako-sam-dobila-nagradu/
I da bismo konačno došli do breskve i badema ilitipriče u ogledalu iliti nosce te ipsum…
…I dok je sanjivim pogledom prelazila predelima koji su se neprekidno nizali, misli su joj se kovitlale i stapale u jednu veliku, odveć veliku i jaku da u njoj zauvek ostane. Onda bi se burno vratila na tlo, na svoje maleno sedište i činilo joj se da je tada sve palo, privučeno jakom silom gravitacije – i telo kao da bi se prenulo iz sna i taj prekid nagovestilo komešanjem… Ali oko nje je sve bilo mirno i svi putnici su spavali. Žalila je što njihov san nikada nije poznala – ali onda je, pod svetlom Meseca, tog moćnog stražara Noći, ugledala More. I celo njeno biće uzdrhta, od glave do pete, u ushićenju. Ipak, to ushićenje odavalo je i blagi nemir, onaj čudni osećaj spokojstva i nelagode istovremeno, kao kada se čovek susretne sa najvećom tajnom. Kao kada, na prašnjavom tavanu, pronađe davno zaboravljenu škrinju svojih predaka…
Ili je sve ovo samo mojapercepcija?!
P. S. U međuvremenu, Duško je postao – Glumac.
A ti Pisac na putu najvecih!