U bioskop, u bioskop, nego kako nego u bioskop! „Pobesneli Maks: Autoput besa“ je možda najluđi akcioni film koji sam IKADA gledao i stoji rame uz rame sa „Drumskim ratnikom“ (1981).
Džordž Miler je snimio ovaj film napaljen kao klinac i uspeo je da potuče samog sebe u kategoriji najepskija, najmaštovitija i najubitačnija drumska jurnjava svih vremena. Film pruža tačno dva sata gotovo neprestane akcije, tj potere po pustinji, sa strateški raspoređenim zatišjima da stvar ne postane dosadna. Dijaloga ima veoma malo. Ja bih i to malo sasekao na pola.Likovi se upoznaju kroz akciju i telesnu glumu, koja je za desetku. Šarliz Teron je za ovu ulogu zaslužila još jednog Oskara. Njena žestoka Furioza je definitivno centralni lik u filmu; mada je preterivanje reći da ona vodi akciju u celom filmu – Maks na polovini ipak preuzima inicijativu. Tom Hardi je dobar, ali u tih dvadesetak rečenica koje izgovori ne može baš da se odluči kojim će akcentom da govori. Ali to je minorna zamerka. Hardijev Maks je psihotičniji od Gibsonovog. Najbolje je da isključite sva poređenja sa Gibsonom, jer „Autoput besa“ nije nikakav nastavak filmova iz originalne trilogije već – novo pričanje priče o Maksu Rokatanskom. Elementi sva tri filma su tu: trauma (gubitak porodice) iz prvog, jurnjava sa motorizovanim varvarima, gubitak V8-interceptora i upravljanje cisternom iz drugog, obrisi kakve-takve nove civilizacije i spasavanje nevinih, zagađenjem netaknutih duša iz trećeg filma. Međutim, motivi su pametno varirani i gotovo bešavno uklopljeni – kao što je bešavna montaža. Dakle 2.700 (i slovima DVE HILJADE SEDAM STOTINA!) rezova se ne oseti u filmu. Naracija ide kao metak. Zaplet je jednostavan da jednostavniji ne može biti (beže, skaču i bore se od tačke A do tačke B i nazad), ali je PRIČANJE tog zapleta bogato, dinamično i dramatično. Drumske bitke i kršenja sumanuto dizajniranih vozila – sa minimumom CGI-ja i maksimumom (pogibeljnog) kaskaderaja – nisu same sebi svrha. Svaki detalj ima svoj razlog postojanja, pa čak i kad je tako očigledno preteran kao onaj ludak sa gitarom-bacačem plamena (već je postao zaštitni znak filma, rekao bih).
Zamerke koje imam – nabudžena, neprirodna fotografija (kojoj nedostaje ona prljavost iz originalne trilogije), prvoloptaška upotreba unutrašnjeg monologa na početku filma i poneki drveni dijalog – potpuno odlaze u drugi plan kad se sagleda sve ono što vredi.
Ovo najčistiji film koji sam video dugo, dugo godina unazad, i blagosloveno pošteđen studijskog mešanja sa ciljem da se film učini podjednako prijemčivim i babi i bebi. Ne znam kako će „Autoput besa“ da prođe na blagajnama, ali znam zasigurno da je za dugo pamćenje i višestruka gledanja.
P.S. Film sam gledao u 2D; ne patim za 3D.
Autor: Jovan Ristić
Tekst je preuzet sa sajta hellycherry.com kao rezultat saradnje u okviru projekta „Mreža“
