Kseno virus – Danas možemo slobodno da putujemo svetom i putem brojnih online medija budemo u kontaktu sa različitim ljudima. Međutim, čovek koji živi u 21. veku još uvek može oboleti od virusa kao što su, netrpeljivost, mržnja, netolarancija i diskriminacija. Iako tehnološki napredujemo, čini se da kao ljudi svakodnevno napravimo bar jedan korak unazad. Zašto je to tako i zašto još uvek nismo pronašli lek za ovaj virus, koji su kreatori kratkog filma “SIGEMBR” nazvali “Kseno”?
U pitanju je film koji su Kruševljani mogli pogledati 16. novembra na radionici održanoj povodom Međunarodnog dana tolerancije. Događaj je organizovalo udruženje Idejnet klub u saradnji sa Alternativnim centrom za devojke.
Zanimljivo je da je ovo kratko amatersko ostvarenje nastalo kao plod međusobne saradnje nekoliko zemalja u okviru projekta “Balkan without hate”, koji je kofinansiran putem programa Evropske unije Erazmus +. U ulozi nosioca projekta našla se organizacija iz Crne Gore 35 mm, dok na projektu učestvuju i Italija, Grčka, Estonija, Bosna i Hercegovina i Srbija, čiji predstavnik je pomenuta organizacija Idejnet klub.
Bitan momenat, kada je ovaj film u pitanju, je upravo korelacija učesnika i to da su oni stvarajući ovo delo postavili određena pitanja i pokrenuli potragu za njihovim odgovorima. Pitanja kao što su, kako to reagujemo, odnosno šta radimo kada primetimo nasilje i koliko puta smo sklonili glavu misleći da će time problem biiti rešen?
Ali ono glavno pitanje, u stvari pitanje od koga sve počinje je zašto dolazi do toga? Zašto ljudi dopuštaju da budu vođeni takvom vrstom destruktivnog osećanja, kao što je, između ostalog, mržnja? Da li živimo u svetu u kome je postalo (ili je oduvek bilo) normalno mrzeti?
Tridesetoro mladih, koji su radili na ovom filmu, pokazali su realnu sliku današnjeg sveta iz perspektive jednog mladića, koji postaje svedok sveopšteg ludila društva, koje eskalira do te mere da postaje destruktivno po sve i po sebe samo, čime teži da se uruši i nestane.
Uostalom, to je slika koju ćemo sigurno gledati ne budemo li na vreme shvaitili da je došao trenutak da to zaustavimo, da odreagujemo, da više ne ćutimo.
Tokom diskusije, koja je usledila nakon projekcije, pričalo se i o dešavanjima koja su se nedavno odigrala kod nas, i kao i hiljadu puta do sada prouzrokovala lavinu komentara kojima su ljudi izražavali različita mišljenja i stavove na ovu temu, pretežno putem društvenih mreža. U pitanju je podizanje zida kojim se zaklanja pogled na romsko naselje Marko Orlović u Kruševcu, iako se u zvaničnom saopštEnju navodi da je u pitanju zvučna izolacija.
Kada govorimo o netolerisanju nečijih izbora i u krajnjoj liniji nečijeg samog postojanja i prava na život, da li smo se nekada zapitali na primer – da li mi kao pojedinci možemo sebi dozvoliti da budem toliko arogantni da nekoga ili nešto tolerišem ili netolerišem? Gde je polazna tačak i gde diskriminacija i netrpeljivost počinju? Šta je tu uzrok, a šta posledica?
Na kraju, netolerancija, mržnja i netrpeljivost, nisu ništa drugo nego stvari koje se, uslovno rečeno, “nasleđuju”, odnosno uče. Poznato je da neka znanja nemaju praktičnu primenu i da postoji način da ono što je neupotrebljivo zanemarimo i napravimo prostor za nešto drugačije i novo. Nešto što će nam mnogo više značiti u životu.
Ukoliko pokažemo ljubaznost i osmeh, sigurno je da ćemo dobiti isto zauzvrat. Probajte, zarazno je.
