#Kako Ovca kaže
Dragi dečače,
Istina je da te se dugo nisam setila. Hvala na pozdravu. Prenet mi je.
Pitala sam za tebe tad. Rekli su mi da je sve po starom. Skitaraš, boemišeš, privodiš, ali ne odvodiš. Ne gasiš cigaru.
Upoznala sam jednog čoveka. Lepo nam je. Mlađi je od tebe. To je baš ironično. Jer, ti si i dalje, kako čujem, samo dečak.
Verujem da opet šetaš neku malu. Devedeset i neko. Jedva punoletnu. Štiglicu sa visoko podignutim repom i piskutavim glasom. Slatku. Poslušnu. Pitomu. Koja se samo u javnosti pravi da je divljakuša. Kao što radiš i ti.
Nekako ne mogu da vas zamislim kako se besciljno vozikate u tišini.
Pa se zaustavljate negde gde nema nikog.
Da prelazite na zadnje sedište, jer ti je tiho šapnula „‘Ajde, vreme je“.
Tebe je taj šapat uvek plašio. Ne znam zašto. Verovatno si zbog tog straha i sam uvek najglasniji u društvu, iako nemaš uvek šta da kažeš. Bitno je samo da se čuješ.
Svašta je tebe još plašilo. I dobro jutro. I laku noć.
Noge oko struka i navigacija ruku po tuđem reljefu. Ljubljenje polako. Usklađivanje disanja i poneka bezobrazna reč. Deljenje te cigare.
Sećam se tih znojavih dlanova i podrhtavanja u glasu.
U tome nema ničeg ružnog niti glupog, to sam ti sto puta rekla.
To je samo dokaz da ti ipak nije svejedno. To je lepo. Ali tebe je i to plašilo.
Bože, toliki čovek… K’o od brda odvaljen. A takav jedan plašljivko. Dečak pravi.
Najglasniji u kafani. A nečujan u dvoje.
Jednom si na kvarno upleo svoje prste među moje. Sutradan sam u torbi našla zgužvanu hartiju iz paklice. „Ljubi barabu, mimozo.“
To je bila najzrelija stvar koju si ikad uradio do tad. Skoro, pa kao pravi odrasli čovek.
Znam da ćemo razmeniti po osmeh nekad kad se budemo sreli.
Žao mi je samo što ti neću reći da se ne plašiš.
Zapravo, da treba da se plašiš, ali onih realnih i ružnih stvari.
Plaši se bolesti i gubitka. Neka te svi čuju kad si tužan, kada patiš. Tad se oglasi, tad gruni. Deri se, vrišti!
Nemoj da se plašiš odrastanja. To nije nikakva zamka. Ostaćeš Petar Pan svojoj deci. Znam da ih želiš. I sa njima vrišti. Juri, blesavi, golicaj.
Nadam se da ćeš jednom imati ženu. Ono… pravu. Ne devojčicu.
I da ćeš sa pred njom napokon bataliti fasadu sebičnog narcisa i gromoglasne barabe. Da ćete uhvatiti ritam.
Da ćes naučiti da treba da odrasteš. Da ćeš odrasti.
A da ćeš žmurke samo igrati pod jorgan planinom sa njom i klincima.
Da ćete se glasno smejati i voleti među mimozama.
A do tada, molim te čitaj. Kunderu. Njega vole svi dečaci.
Autorka: Sara Savčić
Izvor: Blacksheep.rs
