Sinoć sam videla najtužniju osobu sa najveselijim Pertini paketićima u rukama. Osobu na ivici suza, pred bezdanom ko zna kojih muka, sa najšarenijim kesama i mašnama koje sam ove godine videla. Videla sam sve majke koje nemaju kako svojima da pruže najbolje. Sve žene ovog sveta koje naočigled vešto koračaju po konopcu iznad provalije, balansirajući sa novcem u jednoj i paktićima u drugoj ruci, dok je čekaju nasmejana lica. Videla sam sve bake koje više ne postoje i koje više nikada neće kupiti poklon od svoje penzije.
Videla sam svoju majku kako ni iz čega pravi sve. Odvojena od svojih korena i svega poznatog u životu, objašnjava dvema plavim glavama kako smo se mi sada preselili i Deda Mraz nema novu adresu, ali će sledeće godine sigurno doći. Videla sam svog oca kako celodnevnu zaradu u nekom gradu, gde ga gledaju zato što priča drugačije, troši na dva paketića sa naslikanim poznatim novogidišnjim likom. To je bila situacija kada sam saznala da je magija stvarna i ne putuje na sankama nego počiva na dlanovima roditelja. Zarad tačnosti informacija, bila sam suviše mala da shvatim baš u tom trenutku, ipak je mašna bila crvena i čekala me da je razvežem. Još uvek imam sačuvana pisma koja sam sa mamom pisala Deda Mrazu čitko, neretko u ogledalu okrenutim, štampanim slovima. Sada kada razmislim, svaka želja mi se manje više ostvarila, čak je i ćelava beba lutka za mene putovala iz Francuske sa kumom u kamionu i bila u tom trenutku centar moga svemira.
Sada ‘paketiće’ kupujem sama, kroz gradsku gužvu vučem kese i razmišljam da li je pametno potrošiti toliko para na jednu tašnu. Međutim, moji Deda Mrazovi imaju slonovsko pamćenje i baš kako to u magiji biva, u pravom trenutku pravi poklon sa crvenom mašnom. On se nekada ne može videti golim okom posmatrača, ali meni sija svim bojama novogodišnje jelke. Zato je ovo zagrljaj od reči svim junacima ovog života, svim nepoznatim i poznatim čudotvorcima koji su na sebe preuzeli ulogu Deda Mraza, u bilo kojem trenutku godine. Svim očevima sa izboranim rukama koje čvrsto stiskaju igračku, da ne kažem koje cene, iz crtanog filma koji im jednostavno nije jasan. Zagrljaj svim majkama koje slušaju želje svojih mališana dok ih realnost šiba kao jak vetar po licu.
Sinoć sam videla najsrećniju osobu sa najveselijim Pertinijevim paketićima u rukama. Osobu na ivici osmeha, pred očima širokim od uzbuđenja na licima svojih najmlađih, sa najšarenijim kesama i mašnama koje sam ove godine videla. Videla sam sve majke koje, uprkos svemu, svojima pružaju najbolje. Sve žene ovog sveta koje baletskim koracima na vrhovima prstiju koračaju iznad provalije. Videla sam bake koje će zauvek postojati i koje su ostavile poklona do kraja sveta i dalje, iako ih više fizički neće kupiti od svoje penzije.
Autorka: Sanja Stanišić
