„Slon me je ubô kljovom, kit me je zamalo pojeo, nosorog me je oborio s nogu, jaguar me je zagrlio, tigar ajkula me je ’ošišala’, nilski konj i crna mamba su me jurili, bio sam oboren u krevet malarijom. No, uvek mi je uspevalo da izbegnem najveću od svih opasnosti: nikada ne prestati sa istraživanjem onih stvari koje vam otvaraju vidike ili koje volite“.
Ko je čovek koji ima ovakvo fantastično iskustvo i kako ga je put doveo dotle da ih opiše i izrazi putem umetničke postavke? Gregori Kolbert, fotograf i snimatelj, tvorac je izložbe pod nazivom „Pepeo i sneg“ (Ashes and snow), jedno prirodno iskustvo izraženo kombinacijom fotografija, filmova i zvučnih zapisa, stacioniranih u putujućoj konstrukciji pod nazivom „Nomadski muzej“, specijalno osmišljenoj za ovu priliku. Izložba „Pepeo i sneg“ do današnjeg dana privukla je preko 10 miliona posetilaca, čineći time najposećeniju izložbu jednog živog umetnika u istoriji.
Kolbert je rođen 1960. godine u Torontu. Njegova karijera otpočela je u Parizu 1983.godine snimanjem dokumentaraca o socijalnim problemima. Njegova prva izložba, „Talasi vremena“ (Timewaves), doživela je mnogobrojne pozitivne kritike 1992. godine u Švajcarskoj. Narednih 10 godina Kolbert se povukao sa umetničke scene, ne prezentujući nikakve izložbe ni fotografija, niti umetničkih filmova. Posvetio se putovanjem po svetu da bi slikao i snimao čudesne interakcije između životinja i ljudi.
Deset godina kasnije, Kolbert prezentuje svoju izložbu „Pepeo i sneg“, vrativši se na scenu u punom sjaju. Njegove ekspedicije odigrale su se na svakom kontinentu, pri čemu je uključio više od stotinu životinjskih vrsta, kao i ljudi koji žive u njihovom prirodnom stanovištu. Projekti su ga odveli na mesta kao što su Antarktik, Indija, Egipat, Burma, Australija, Malezija, Kongo, Čile, Namibija, Arktik, Borneo, Tanzanija. Neke od životinja koje je snimao i fotografisao uključuju slonove, foke, kitove, antilope, sokolove, orlove, nosoroge, babune, orangutane, leoparde, pingvine, polarne medvede, lavove, afričke divlje pse i aligatore. Neka od plemena koja su učestvovala u njegovim projektima su San Bušmani, Tsatan, Lisu, Masai, Čonk i kazački lovci na orlove.
Kolbert kaže: „…pokušavam da dočaram atmosferu poverenja koja otvara puteve ka interakciji čoveka i životinje. Ne možete da upravljate plovidbom kitova kroz okean, usmerite lutanje leoparda, dirigujete gestikuliranje orangutana ili diktirate let orla. Provodim mnogo vremena proučavajući ponašanje životinja u prirodnom okruženju, doživljavajući ih pritom kao individue. Verujem da su Aboridžini istraživali istu tu čaroliju slikajući životinje; nisu bili zainteresovani za puko slikanje njihovih telesnih kontura. Pećinske slike afričkog plemena San iz pustinje Kalahari i još mnogih drugih plemena širom sveta ukazuju na njihovu sposobnost da vide životinje onakve kakve su iznutra, kakve su im ličnosti. To je ono što me je inspirisalo da 1992.godine započnem projekat „Pepeo i sneg“. Naša percepcija prirode oduvek je stavljala čoveka u fokus; ja bih želeo da posmatram svet kroz oči kita, slona, foke, orla, leoparda. Pokušao sam da ostavim prozore i vrata otvorenim, da bih podelio sa drugima istu onu zapanjenost koju sam osećao dok sam stvarao svoja dela. Slonovi sa uzdignutim kljovama su merdevine ka nebu. Kitovi koji plove su merdevine ka dnu okeana. Moji filmovi su merdevine ka mojim snovima“.
Kolbert veruje u to da postoji zajednička želja svih vrsta da učestvuju u obrascu univerzalne komunikacije. On vidi prirodu kao najvećeg pripovedača i sebe kao njenog „šegrta“. Njegovi umetnički radovi predstavljaju saradnju ljudi i životinja, koji izražavaju istovetan poetički senzibilitet.
Naučnici nam mogu pomoći da razumemo prirodu odgovarajući nam na pitanje „Kako?“. Kolbert nasuprot tome veruje da je zadatak umetnika da odgovori na „Zašto?“. On objašnjava ne-hijerarhijsku viziju prirode, onu koja slavi celovitost i harmoniju iste. Danas, kada smo uništili sve spomenike povezanosti sa prirodom, Kolbert je napravio kolekciju čudesa, kojima nas priroda podseća na ono šta smo izgubili. Otpočeo je svoj projekat pre više od dve decenije, a i dalje radi sa životinjama na svakom kontinentu, napravivši jednu od najvećih studija o kolaboracijama među vrstama koja je ikada napravljena.
Rodžer Pejn, naučnik poznat po otkriću pesme kitova, najbolje je izrazio poentu Kolbertovog rada: „Gregorijeve slike i filmovi vraćaju nas našoj neporecivoj, neizbežnoj, neraskidivoj vezi sa prirodom. To čine lepotom, gracioznošću, lakoćom postojanja i snagom. Njegove slike, kao i pesme kitova, predstavljaju poslednji zov prirode, upućen savesti civilizovanog čovečanstva, naš poslednji kontakt sa prirodom pre nego što nas zauvek uguše sopstvene tvorevine i pre nego što izgubimo poslednje očuvane fragmente postojanja divljih ljudi u nama“.
