– Ćao. – rekla sam – Slučajno čuh onu jednu pesmu i reših da ti se javim.
– Ćao. – rekao je – Baš lepo.
– Šta ima?
– Ništa, otkrio sam da sam sapioseksualac.
– Pa ja sam to znala otkako si mi prvi put rekao da ti se sviđam.
Onda sedimo tu, ja sa jedne strane, on sa druge. I smejemo se. Kao da je to nešto najprirodnije što sam mogla reći, dok on čeka svoju devojku, dok ja čekam svoju simpatiju. Godinama već oboje znamo sve. Shvatili smo u međuvremenu da verovatno nismo od onih koji treba da se dese. Zato se svako dešava za sebe, ali motrimo jedno na drugo, iz navike. Iz radoznalosti.
Nikada se nismo držali za ruku, nikada se nismo poljubili, a opet, nijedan od onih sa kojima sam se držala za ruku ili ljubila nikada me nije znao kao on. Nikad ni na koga nisam bila besna kao na njega, nikad ni u koga toliko razočarana. Nikad me niko nije iznenađivao kao on. Ostao je nešto najplatonskije i nešto najiskrenije u mom životu i valjda zato sam mu se i vraćala uvek, ma koliko uvređena ili ljuta bila. Prvo bih mislila da iz čistog hira osporava sve moje izbore koji nisu bili on, a onda bih mu opet o svima pričala. Ne da se hvalim. Već da čujem koliko sam zabrljala. Obično bih zabrljala i obično bi se ispostavilo da je sve vreme bio u pravu. Ipak, ovaj put…
– Sviđa mi se tvoja nova simpatija. – rekao je – Ne u sapioseksualnom smislu. Nego ovo što si o njemu rekla.
– I meni se sviđa. – kažem.
– Možeš li da izađeš na kraj sa njim?
– Na kakav kraj?
– Pa, zvuči mi kao poprilično beskompromisan tip… A, da… Samo je simpatija.
– Hej, i onako su mi šanse kod njega tu negde oko pozitivne nule. Ne budi zao.
– Koliko je mlađi?
– Zašto misliš da je mlađi?
– Znači, nije? Konačno.
– Molim?
– To je dobro.
– Nisam rekla da je stariji!
– Rekla, ne rekla, za tebe je to jedino rešenje.
– Kako ti to možeš da znaš?
– Pa tvoja pamet zahteva mnogo više od nekog dečkića.
Eto. On me smatra pametnom osobom. Osobom za čoveka. Ne za dečkića.
Ja i dalje ne smatram sebe nekom preteranom pametnicom, ali mislim da bih bila mnogo srećnija da sam, opet, par nijansi gluplja. Bar još malkice gluplja. Da malo manje razmišljam, a malo više ti priđem i zalepim ti poljubac da se preturiš. Da malo manje filozofiram, a malo više se ušuškavam uz tebe. Tek da vidimo radi li.
Da malo više kažem: Mogla bih ozbiljno da se zatreskam u tebe. A da se malo manje pravim luda. Da malo manje izmišljam, a malo više živim u realnom svetu. Da malo više živim u trenutku, ma koliko kratak bio, a da me malo manje brine ono što ide posle tog trenutka.
Pa šta ako posle bude sranje? Zapravo, šta ako ne bude?
Da me malo više boli uvo šta će ko da kaže. Pa i ti. I da već jednom samo kažem. Da prestane da grebucka ovo ćutanje.
Znaš, čula sam za neke snažne žene koje su isprobale neke apsinte, koji te srede za par nijansi.
I veruj mi, na ivici sam da ih probam.
Izem ti platonsku nesanicu više.
Autorka: Milica Stanisavljević
Fotografija: weheartit.com
Izvor: Blacksheep.rs
