#Kako Ovca kaže
Slušaj! Prođem ti ja pre nekoliko dana Ulicom braće Krsmanović, kojom dugo nisam prolazila. To je jedna ulica u Beogradu, u njegovom samom srcu. To je Savamala. Zelenjak. U broju 56 nalazi se prolaz koji podseća na tunel, a u njemu oko petnaestak kućica. Za mene je taj prolaz bio tunel sreće kroz koji sam koračala svojim malim stopalima u zagrljaj licima iz jedne obične bele kuće. Kuća je za druge bila obična, a za moje malo srce mesto gde mogu zagrliti one koji mi sada mnogo nedostaju. Tu ispod starog hrasta, na pragu, sačekivao me je on, sa svojim vedrim osmehom ispod brkova i prodorno plavim očima. Uvek je govorio: „Gde si, sokole moj? Hajde, potrči da te zaglim!” Ona je izlazila za njim i smešeći se govorila: „Čekaj malo, čekaj da vidim moju Ružu!” Imala je smaragdnozelene oči i pričalo se da je bila najlepša devojka u svoje vreme i u svom mestu, gde se krošnje savijaju pod teretom krušaka. Onda bi me on uzeo za ruku i odveo na Savu, na ljuljaške. Sećam se da je tamo bio spomenik neznanom junaku. U početku mi je taj neznani junak od bronze izgledao zastrašujuće. Ni danas mi nije sasvim svejedno kada prodjem pored njega, ali, ipak, evocira lepe uspomene i događaje. Podseća me na divne, sunčane, jesenje dane i vedro lice, koje smešeći se zamahuje rukom da pokrene ljuljašku.
Pitam se čemu su se on i ona radovali. Nama? Oni nikada nisu videli more. Oni nikada nisu bili u inostranstvu. Oni nisu znali za robne marke. Rasterećeni, a opterećeni. Opterećeni našim brigama. Ona se uvek radovala kada joj pokloniš slatkiše. Volela je ratluk i utakmice. Navijala je za Crvenu zvezdu, pa je i na mene prenela tu ljubav iako mi je otac navijač Partizana. Jednom mi je držala lastiš, kako bih ja dobro uvežbala takozvani „prvi sprat”, da se ne obrukam u školi. Oni su bili čiste duše i znali su da vole onako jednostavno. Prostodušno i beskompromisno. Zauzvrat su želeli samo da, ako se setiš, pozoveš telefonom i pitaš ih – Kako ste? Šta radite? Ili da svratiš, ako možeš, ako imaš vremena. Volela sam ih. Nedostaju mi.
Poslednji put kada sam je videla, ležala je u bolničkom krevetu i poslednjim atomima snage stegnula mi je ruku i zaverenički pokazala da se sagnem da mi nešto šapne. Rekla je teško dišući: „Ne brini. Pričala sam sa Njima. Rekli su mi da ćeš imati decu. Blizance! Dva sina! Ništa ne brini.”
To je bio poslednji dan da sam osetila dodir njene ruke i videla najlepše smargdnozelene oči na svetu.
Poslednji put kada sam njega videla pričali smo nešto. Ne znam da kažem šta. Osetila sam da se oprašta i izrekla sam mnogo toga. Iz straha. Od nemoći da zaustavim smrt. Sve sam uradila, a nisam mu rekla ono što je trebalo.
To je bio poslednji dan. Sutradan su se njegove nebeskoplave oči zauvek zatvorile. Konačno je bio sa njom, za kojom je danima i mesecima tugovao. Njihovu ljubav ništa nije moglo da ugasi. Ni smrt.
Ona je posle često svraćala u moje snove. U snovima sam je poslednji put videla u Egiptu, par dana pre nego što sam ostala trudna. Od tada više nije dolazila. Znala je možda nekako da sam konačno srećna.
Slušaj! Volela sam ih. Nedostaju mi. Žao mi je što ih je izjedala moja muka. Znam koliko bi voleli Miu. Moji baka i deka. Sada, za druge, samo dva imena pod jednim prezimenom uklesani na mermernom kamenu. Za druge…
Autorka: Sandra Hristov Tomić
Izvor: Blacksheep.rs
