Studentkinja sam Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, smer etnologija i antropologija, postapsolvent. Sve vreme sam se školovala sa statusom budžetskog studenta, sada malo plaćam penale jer odugovlačim sa diplomskim radom, ali što bi naš narod rekao, Bože moj,sitni su to novci, previše sitni spram visine školarina koje plaćaju moje kolege i prijatelji. Takodje u cilju zadovoljenja sujete pojedinih profesora sa našeg cenjenog univerziteta, dolazim iz intelektualne porodice, još je moj čukundeda bio profesor na Likovnoj akademiji, živim u centru Beograda poznatijem kao“krug dvojke“ dakle ispunjavam kriterijume da me saslušate ili pročitate,nadam se da toliko vremena imate.
Svi znamo koliko je obrazovanje bitno.
Svi znamo u kakvom društvu živimo i koliko to društvo ne ceni isto to obrazovanje koje je jako bitno.
Rodjena sam 1990 godine, tako reći, već unajavi propala generacija, dizel generacija, kako god volite to da nazivate.Rasli smo uz turbo folk, pušili sa 12 godina po dvorištima, eksperimentisali sa drogama već krajem osnovne skole, eventualno početkom srednje. Dok smo stigli do fakulteta svi neuroni u mozgu bili su nam sprženi sistemskim angažmanom.Gledamo televiziju, blejimo na internetu, izlazimo vikendom u klubove da se opijamo, kada ne spavamo, vreme traćimo po birtijama i parkovima. Neki od nas studiraju. Koliko je to studiranje uspešno govori to koliko nam je i osnovno ,te srednje školovanje bilo uspešno. Gledali smo isfrustrirane nastavnike i profesore, kao i roditelje koji su se, suočavajući sa nemaštinom, neretko iskaljivali svoje nezadovoljstvo na nama.
Ne brinite, ne branim nas.
I mi smo vremenom takvi postali, neki više neki manje.
Neki srećniji otišli su, sada pune budžete Nemačkoj, Velikoj Britaniji, Sjedinjenim Američkim Državama, Kanadi itd.
Moja generacija u tim zemljama svoje studije je završila, uz sezonske poslove kako bi dobili pristojan džeparac da bi sebi omogućili letovanje u Kaliforniji,Meksiku, Španiji, na Azurnoj obali, normalno njihovi roditelji finansiraće njihove osnovne potrebe, a za svoju razonodu sami su zaradili. Sada već imaju radna mesta, redovne plate, mnogi se i dalje obrazuju pri čemu paralelno rade,a njihovi poslodavci im izlaze u susret.
Ja radim nekoliko poslova, izmedju ostalog drzim privatne časove deci iz engleskog, francuskog, latinskog kao i neke muzičke predmete, moji roditelji su imali nadu u neku svetliju budućnost pa su me slali i u muzičku školu izmedju ostalog.
Ja ne radim ni za letovanje, ni za zimovanje, ni za novi Ajfon, ni za novu garderobu. Troskove za te sitnice u glavnom pokriva familija iz inostranstva. Da li treba da napominjem da je cela moja familija u inostranstvu? Ah, pa ne ovo je Srbija.
Ja radim drzeći časove po nekoliko sati dnevno, da bih zaradila za kafu, za sendvič, za slatkiš koji volim, za izlazak petkom uveče, ako nešto pretekne i za subotu. Ne mogu sebi ni avionsku kartu da priuštim a kamo li neko letovanje kao moji vršnjaci na zapadu.
Ok, u takvoj smo situaciji, jos sam ja (na žalost)i u znatno boljoj poziciji od mojih vršnjaka u Srbiji.
Mojim roditeljima aktuelna vlada smanjila je prihode pa eto malo smo se stisli, ali preživljavamo, zamislite imamo i za hranu i za garderobu, za Srbiju – čista egzotika. Tu i tamo noramlno je i već smo naviknuti na to da mi, koji za garderobu i hranu imamo, pomažemo našim prijateljima koji noću ležu gladni u krevet jer morau da štede za školarinu. Ovo su sve nepojmljive stvari za svaku zemlju zapadno od nas, ali to je naše normalno stanje i na sve smo to navikli.
Navikli smo i na vanderdna stanja, ratove,bombardovanja i nemaštinu, pa eto guramo nekako jer za bolje ne znamo.
Ti naši studenti, mojih godina i nešto stariji i mladji, već su imali prilike da se nagledaju gladovanja, smrzavanja, nemanja,plakanja, gubitaka i svega ostalog pa smo ovu novonastalu situaciju poznatiju kao poplavu, dočekali spremni.
Na hiljade i hiljade mladih ljudi volontira danima i noćima, pomaže i zbrinjava nastradale, podelili smo se po strukama,medicinari pružaju pomoć, „difovci“ fizikališu, muzičari sviraju, društvenjaci pružaju psihološku pomoć, likovnjaci crtaju zajedno sa decom, oni malo informatički agilniji izigravaju štab za vanredne situacije putem društvenih mreža, medijski obrazovani trude se da privuku pažnju novinara i reportera, ulažu napore da protok informacija bude efikasan i tačan.
Svi smo se organizovali.
Svi mi, vaši studenti koji sa prosečnim platama roditelja od 250 evra, plaćamo školarine u iznosu i do 2400 evra na godišnjem nivou, mi sada bukvalno dajemo veštacko disanje ovoj zemlji.
Za raziku od nas, naši politicari kao i drzavni vrh, oskudevaju u bilo kakvom radnom, teorijskom i praktičnom znanju i veštinama. Njihovi talenti bi se mogli svesti na stručnost prosečnih foto-modela i manekna, ako izuzmemo pozamašnu telesnu figuru nastalu lagodnim životomi u nedostatku fizičke angažovanosti. Sve što rade je naslikavanje za novine, širenje potpunih dezinformacija, apsolutno nekordinisanje spasilačkim jedinicamo, ali zato su tu ostale zemlje da priskoče u pomoć, kad već naša vlast to ne može,sve je okej.
Naši roditelji koji crkavicama otplaćuju školarine i sramotno velike prijave za ispite, sada odvajaju od svojih plata, kupuju pelene, daju odeću, nabavljaju rezerve vode i sa svojim već povijenim kičmama od prekomernog rada koji im niko ne plaća, nose sve to u prihvatilišta gde mi,njihova deca , pakujemo, šaljemo, dočekujemo, pružamo pomoć onima kojima je to sada najpotrebnije.
ALI U OVOM TRENUTKU IMAMO JEDNU MNOGO BITNIJU STVAR KOJA NAS ČEKA A TO JE ISPITNI ROK.
Ispitni rokovi su najomiljeniji festival mnogim našim glavešinama u sektoru visokog obrazovanja, jer pruža i otvara nove šanse za priliv novca od školarine, samo treba biti dovoljno lukav i potruditit se da se što više studenata obori sa statusa budžetskog studenta na status samofinansirajućeg.
Dakle situacija samo za poželeti.
Još kada je u pitanju vanredna situacija? Idealno!
Zamislite sada sve te omladince koji studiraju a koji su ostali bez kuća, stanova, soba, knjiga, skripti po neko ibez roditelja. Sve njih spremno dočekuju sa pečatom da lupe veliko, ćirilično slovo „S“ na njihove vlažne i iskrivljene indekse.
Osim sto nemate gde da živite i šta da jedete sada će te još i fakultetima danak da plaćate što ste bili nesrećni umesto da ste sedeli i učili, ako treba i udavili se u znanju, ako me razumete…
A tek vi što volontirate, bacite bebe, stare i bolesne babe, bespomoćni su i onako će da crknu. Latite se knjige, bolje vamje, Platon, Kant, holandska knjižvenost 16. veka, trigonometrijske funkcije, biohemija, teorija filma, anatomija, čekaju na vas a vi se tamo mlatite po kojekakvim prihvatnim centrima sa stokom i sirotinjom.
Zar će akademski gradjani sutra od vas da budu? Kad se mešate sa bednim paorima, zaraženim koje kakvim bolestima, pa vi deco draga i niste za studiranje, idite pa radite kao čistačice i spremačice ako vam je do pomaganja i zbrinjavanja drugih.
Ovi što zbrinjavaju životinje njih i da ne spominjem, oni verovatno treba da idu da čuvaju ovce po planinama kad im se ne uči urgentna veterina. Sramota! Ostajemo bez intelekutalne elite! Nama preko potrebne, jer u Srbiji samo pevačice, igračice po stolovima i kriminalci dobro žive, pa nam je krem de la krem intelektualaca jako bitan.
Potrudite se zato da ostanete nemi na naše zahteve i molbe. Ostanite dosledni svom elitističkom pogledu na svet, zažmurite na ovu nesreću i ne pomerajte ni jedan ispitni rok, vi ste iznad toga, vi ste visoko obrazovani, predajete na fakultetima, nedodirljivi ste, niko vam ništa ne može. Nećete valjda da se trpate u isti koš sa ovim jadnim bednicima koje je poplava izbacila. Vi se bavite visokim znanjem i otkrivanjem rupa na saksiji, to nam je u ovom trenutku preko potrebno.
Potrudite se zato da što više studenata oborite jer nisu bili u mogućnosti da spreme vaše bogom dane predmete!
Potrudite se da sutra nemamo ni dobre meteorologe ni stručnjake za vanredne situacije, ni medicincko osoblje da spašava živote!
Potrudite se da nas sledeći potop zbriše sa lica zemlje u potpunosti!
Ako se ipak osećate odgovornim kao prosvetitelji, kao nastavni kadar na najvišem nivou, ako ste ponosni na vaše studente koji svoje vreme i mladost posvećuju tudjim zivotima, ako ste ponosni na same sebe što ste mladima dali znanje sa kojim sada raspolažu i spasavaju tudje živote, izadjite nam u susret.
Oni koji ovu vanrednu situaciju koriste za neučenje i gluvarenje nas ne zanimaju, nema vremena za bavljenje parizitima u ovoj situaciji, nek to ide njimana savest.
Izadjite nam u susret gospodo profesori,dekani, prodekani i rektori!
Odložite ispitne rokove!
Odužićemo vam se spašenim životima!
„Samo“ to imamo da vam ponudimo!
S poštovanjem,
Mila Kecman, u ime svih studenata Srbije
Tekst je na mestu, ali mislim da devojka previše olako manipuliše nekim podacima. U SRBIJI NE POSTOJI DRŽAVNI FAKULTET SA ŠKOLARINOM OD 2400 EVRA! Postoji jedino Arhitektonski fakultet na kom je godina 240000 dinara, ali bi svaka fakultetski obrazovana osoba trebalo da zna da je to manje od 2100 evra. Na svim ostalim fakultetima je ZNATNO manja, a plaćaju je samo oni koji ne očiste sve ispite. Tako da to nismo ni ,,svi mi“ niti je 2400 evra, a prosečna plata u srbiji se vrti oko 40 000 ali nije u tome ni poenta….mislim da kod ovako ozbiljnih stvari ne treba hiperbolisati da savršeno validan tekst ne bi bio zanemaren zbog netačnih činjenica.
@Marina – Tehnicki, Primenjene umetnosti su najskuplje bile, jedno vreme su skoro bile 3000 evra, sad su manje, nesto oko te gore pomenute cifre. I slazem se, ne trebamo se baviti sad tim ciframa oko plata, nije sve tako crno-belo, ali poenta svega toga u ovom tekstu je svakako ocigledna.
@ Tekst – Malo nek’ se negde gramatika popravi, i spremno je za slanje BU-u.