Umetnici imaju velike snove, pa tako veliki broj muzičara sanja o svom nastupu u Karnegi Holu, ali samo retki dobiju takvu priliku. Jedan od njih je Vladan Mijatović koji je prošle godine upravo tamo predstavio publici svoj novi album „Ornament“. Tom prilikom nije zaboravio na Srbiju, pa je novac od prodatih ulaznica donirao narodnim kuhinjama u Srbiji.
Vladan Mijatović je rođen u Kraljevu 1984. godine u muzičkoj porodici. Od dede Miša, preko oca i strica, do sestre i njega, svi uživaju u ovoj umetnosti. Ipak, u Vladanovoj karijeri se dogodilo nešto neočekivano. Iznenada i na prvo slušanje je zavoleo džez i odlučio da svoju karijeru gradi u inostranstvu. Danas je uspešan džez pijanista, a u svojim kompozicijama džez melodiju obogaćuje ornamentima sa Balkana.
Kako si počeo da se baviš muzikom?
Moj otac Raco, koji je moj najveći idol, uveo me je u svet muzike dok još nisam znao ni da govorim. Zahvaljujući njemu dobio sam svoj prvi instrument i privatne časove. Išao sam na njegove svirke i sve što sam oduvek želeo jeste da postanem muzičar kao i on.
Zašto si izabrao Minhen kao grad u kome ćeš započeti svoje studije?
U vreme kada sam počeo da studiram, nije postojala džez akademija u Srbiji pa sam znao da moram da odem u inostranstvo kako bih ostvario svoj san. Izabrao sam Minhen jer sam čuo da tamo predaje svetski poznati pijanista Leonid Čižik, koji je kasnije postao moj profesor. U to vreme sam znao samo tri džez standarda i oni su mi omogućili da položim prijemni ispit i upišem akademiju.
Kako su tekle studije?
Studije su tekle savršeno. Dobio sam sve što sam tražio i gledali su me kao člana porodice a ne kao stranca u njihovoj zemlji. Dobio sam razna priznanja, osvajao nagrade i stipendiju, kako za kupovinu instrumenta tako i za školarinu i džeparac. Nije bilo lako napustiti porodicu, prijatelje i Srbiju, ali poslušao sam savet oca. Rekao mi je: „Idi ka svom cilju, svaki trud i muka se isplati.“
Iz Minhena odlaziš u Njujork. Kako si doneo tu odluku?
Kada sam završio prvu godinu studija u Nemačkoj, zadao sam sebi nov cilj. Moj cilj je bio da odem u najveću svetsku metropolu i da tamo radim na sebi i gradim svoju karijeru. Znate kako je Sinatra rekao: „Ako uspeš u Njujorku, uspećeš svuda.“ U Ameriku sam se uputio nakon zavšrenih master studija. Tada nisam poznavao nikoga u Americi, ali svako ima svoj put, i ako je dovoljno hrabar i spreman da krene, putevi će se otvoriti.
Zašto džez?
Kao mali se nisam bavio džez muzikom niti sam znao šta je to. Moj otac je bio roker, ali je, kako bi prehranio porodicu, napravio muzički kompromis i počeo da se bavi narodnom muzikom koja donosi najviše novca. Moja prva interesovanja za džez su nastala kada mi je prijatelj poklonio kasetu Čik Korije. Taj album sam slušao dan i noć, znao sam ga napamet i poželeo sam da postanem džez muzičar kao moj drugi idol, Čik Korija.
Od te želje do koncerta u Kornegi Holu put nije bio lak. Kakvi su utisci sa ovog koncerta?
Koncert u Karnegi Holu je ostvarenje sna za svakog muzičara. Taj dan nikada neću zaboraviti. Nisam očekivao da će sala biti puna s obzirom na to da sam samo dve godine u Americi, ali ljudi su došli da podrže mene i moju muziku.
Publiku je sačekalo i jedno iznenađenje.
Ja volim iznenađenja, pa sam želeo da i njima pripremim jedno. Odlučio sam da u Karnegi Hol donesem delić Srbije i stavio sam opanke i šajkaču na klavir. Naši ljudi su bili oduševljeni, a kako i ne bi, kada ih je to podsetilo na to odakle dolazimo, a stranci su imali priliku da se upoznaju sa delićem kulture iz naše zemlje.
Kako promovišeš Srbiju u svetu?
Svojim najvećim uspehom smatram to što sam rođen u Srbiji, u zemlji koja je posebna i koja je preživela dosta toga. Bol i muka se naročito osećaju kod svih naših umetnika. Mogu da sviram i komponujem kao stranac, ali ako želim da donesem nešto novo na ovaj svet i da ostavim trag iza sebe, moram da zavirim duboko u svoje srce i pokušam da svoju muziku obogatim bogatstvima iz svog iskustva na ovom svetu.
Sva moja muzika i moj način sviranja jesu odraz Srbije i Balkana. Što više postignem da se to čuje u mojoj muzici, ljudi će više kroz nju upoznati muzičku kulturu Srbije.
Po čemu je jedinstven album „Ornament“?
Ornamenti, ili muzički ukrasi, veoma su zastupljeni u našoj muzici. Tehnika i način sviranja su jedinstveni i svojstveni samo našem podneblju. Svi smo u Srbiji odrasli uz taj prizvuk Balkana, pun neparnih ritmova obogaćenih ukrasima naše narodne muzike. Kada se predstavljate svetu, bitno je reći odakle dolazite. Ja upravo to radim kroz muziku koju komponujem i ceo moj stil sviranja je zasnovan na jednoj fuziji izmenjenog modernog džeza sa motivima i prizvukom Balkana.
Koliko je težak zadatak spojiti različite vrste muzike i različite tradicije?
Nije lako spajati neidentične vrste stilova u muzici. Mnogi umetnici vrše eksperimente sa tim. Veoma je diskutabilno šta je dobro a šta je loše. Ja se vodim svojim kodeksom koji mora ispuniti tri stvari: emociju, intelekt i tehniku. Ako se ove tri stvari srazmerno iskombinuju, osuđene su na uspeh.
Kako publika u Srbiji prihvata tvoju muziku?
Za mene lično je publika u Srbiji najkompetentnija na svetu. Zapravo, kad god sviram u mom Kraljevu, strepim od toga kako će publika reagovati. Čini mi se kao da se naša publika sastoji od najboljih muzičkih kritičara na svetu. Cela naša nacija je muzički veoma nadarena. Ima dosta ritma i temperamenta na podneblju Balkana. Ovde ljudi znaju da prepoznaju dobar zvuk, ali ipak praštaju i greške.
Čime se u svojoj karijeri najviše ponosiš?
Ponosan sam što mi Tvorac daje volju da učim i napredujem. Čovek uči dok je živ i jedan od mojih glavnih ciljeva je da stalno napredujem i radim na sebi. Svako ima zadatak i stvoren je za nešto. Ja sam u muzici i želim da stvorim nešto po čemu bih bio pamćen.
Kako si se osećao kada si svirao u rodnom Kraljevu u okviru festivala JazzIbar?
Imao sam priliku da nastupam na prestižnim muzičkim manifestacijama širom sveta, ali to nije ništa u poređenju sa osećajem koji sam imao kada sam nastupao na JazzIbru u Kraljevu. Kraljevo je izrodilo nekoliko vrhunskih džez muzičara koji su veoma uspešni u svetu, a u gradu ne postoji nijedan džez klub.
Da li JazzIbar može popraviti kulturni život u Kraljevu?
JazzIbar nije samo festival muzike već je i motivacija, kako za ljude koji gaje dobar zvuk, tako i za mlade koji žele da se bave muzikom, a verujem da je mnogo takvih. Ovaj festival mora da opstane jer Kraljevo mora imati nešto po čemu je poznato a da to nije zemljotres.
Tvoja najveća profesionalna želja je…?
Želim da „promenim“ muziku, da postavim nova pravila, da imam prepoznatljiv zvuk. Voleo bih da kada uključite radio, kažete: Ovo je Vladan, kao što mi sada možemo reći za Mocarta, Baha, Šopena, Čik Koriju, Džona Vilijamsa. Verujem da je to bio i njihov cilj, ne zbog slave i novca nego zbog same muzike.
Poruka mladim kolegama?
Ne bojte se da poželite nešto što zvuči neostvarljivo. Budite hrabri i veoma uporni. Verujte mi, na ovom lepom svetu sve je ostvarljivo.
