Ona nije jaka. Definitivno. Mada, nije ni slaba. Bar se nada da nije. Ne voli biti nesposobna, nezaštićena žena. Iako tako prija kada je on zove „mali”. Nije navikla da se gura. Nije naučena da se svađa i ljuti. I kada to čini, radi to nevešto.
Zna da ne može živeti kako oseća. Zna da se ne čini uvek svima, jer se to ne isplati. Ne samo što se ne isplati (ona i ne čini radi toga), već se vraća suprotno.
Zna da dobrota danas nije vrlina. Zna da se čak ni ljubaznost ne ceni, pa i tumači kao slabost. Zna da se ljudi kao ona iskorišćavaju. Da drugi misle kako ih varaju.
Ali, nije tako. Ona zna sve. I ipak, uvek, popusti, učini, opravda. Ne ide njoj na dušu. Njena duša je čista, samo malo izrešetana, povređena.
I to će proći, kaže. Prođe, a tragovi ostaju. Zašto? Može li drugačije? Razmišljala je o tome. Pitala se toliko puta. Koji način pronaći, koji metod čišćenja izabrati da se stare navike, karakter i duša izbace, kao kod generalnog čišćenja, I obuku drugi? Postoji li tako nešto? Da li je neko u tome uspeo? I, što je važnije, ko bi ta, ponovljena osoba, bila? Da li bi, posle tog „mejkovera” ostala još uvek ona, ili neka potpuno druga osoba? Osoba koju više ne bi voleli njeni voljeni, a ponajmanje ona sama.
Kako se promeniti, očvrsnuti, a svoj ostati?
Ona gura. Polako, uporno, nekada brže, a nikada kvarno. Misli da ipak postoji neki put, negde, nekako, do koga se tako stiže. Iako nije lako. Iako živimo gde živimo.
Nada umire poslednja, zar ne?
A o da ne bude bolje, i da tako nigde „ne stigne”, neće posustati. Govoriće kako uvek postoji sutra, i bodriće druge, i više nego sebe. I znaće da ima toliko njih koji je vole baš zbog toga što je takva kakva jeste. I koje ona obožava. I onih drugih. Ali oni nisu bitni.
I nastaviće tako. Ni jaka ni slaba. Ili, pak, naizgled slaba, a suštinski jaka. Ona se, kada, ovako, razmisli, smatra takvom. I ponosna je. Nekad tužna. Nekad izneverena. Nekad, posebno sa „nekim” srećna i voljena. Njegova. Svoja. Takva kakva jeste. Ona.
Autorka: Gordana Bajović
Izvor: Blacksheep.rs
