“Prihvatam granice, ali ne i one koje su nepotrebne.”
Tomo Križnar
Na jugu Sudana naseljen je afrički narod Nuba, među kulturolozima i istoričarima umetnosti, između ostalog, poznat po izuzetnoj tehnici telesnog ukrašavanja. Nuba narod postao je poznat široj svetskoj zajednici nakon što je Leni Rifenštal obajvila knjigu fotografija Dia Nuba (Poslednji Nubi) 1973. godine. Leni je ujedno i prva belkinja koja je dobila dozvolu da boravi u ovom delu Sudana sa ciljem istraživanja. Iako su njene fotografije Nuba naroda izuzetan likovni izraz i vredna etnografska dokumentacija pred nestanak rituala koji su na njenim fotografijama zabeleženi, u eseju Fascinantni fašizam, američka spisateljica i aktivistkinja Suzan Sontag oštro je osudila fotografski projekat Leni Rifenštal kao nastavak njene nacističke biografije. Kako sugeriše Sontag, ukoliko analiziramo diskurs i narativ koji prati fotografija, lako prepoznajemo esencijalizam i isticanje necivilizovane drugosti kao nečeg egzotičnog, zadivljujućeg, ali manje vrednog.
Leni Rifenštal boravila je u Africi među Nubama u periodu između 1962. i 1977. godine, te s toga Sontag kritikuje kontekst u kom su fotografije nastale, jer prikazuju samo tradicionalne rituale Nuba, ne skrećući pažnju na političku situaciju u tadašnjem Sudanu i promene koje su ugrožavale narod Nuba i njihovu kulturu. Knjigu fotografija o Nubama Leni je naslovila Poslednji Nubi (The Last of Nuba) potcrtavajući činjenicu da je došla u pravo vreme da zabeleži kulturu koja odumire. Rifenštal je stigla u pravo vreme, ali se Nubama nije zanimala dalje od toga da su narod sa fascinantnom kulturom i umetnošću. Međutim, bilo je i onih čija se foto dokumentacija izdigla iznad estetskog i etnografskog u sferu socijalno angažovanog.
“Kriminalci se boje da budu uslikani. Zbog toga naše kamere pomažu prevenciji najužasnijih zlodela.”
Tomo Križnar
Slovenački dokumentarista, pisac i aktivista za ljudska prava Tomo Križnar, prvi put se susreo sa Nubama 1980. godine. Nakon što je u jednom izlogu u Mariboru video knjigu Die Nuba Leni Rifenštal, odlučio je da na svom motoru ode do ovog naroda i sa njim se bliže upozna. Boravio je par meseci među Nubama, spoznao njihovu kulturu, integrisao se u društveni sistem i ostvario prijateljstva. Devetnaest godina kasnije, 1995. Križnar saznaje o genocidu izvršenom nad Nuba narodom od strane sudanskog predsednika Omar Al-Bašira. Kao aktivista za zaštiti ljudskih prava i kao prijatelj naroda Nuba, Križnar se vraća u Sudan 1998. kako bi pokušao da spreči tragičnu stvarnost.
Aktivizam Toma Križnara zasniva se prvenstveno na snimanju dokumentarnog materijala koji ima medijsku moć da prenese realnu sliku široj svetskoj zajednici kako bi reagovala sa ciljem okončanja užasavajućih zločina. Video aktivizam u službi zaštite ljudskih prava dobro je poznata praksa i gotovo da postoji od samog nastanka fotografije, a zatim i pokretne slike. Da fotografija, a pogotovo film, mogu biti korišćene u propagandističke svrhe potvrđeno je takođe nizom slučaja u istoriji filma. Leni Rifenštal je jedna od najpoznatijih ženskih rediteljki čiji je jedan film bio dovoljan da mobiliše masu nacista. Sa druge strane, primeri fotografije Luisa Hejna, Dorotee Landž, Roberta Kape, Sabastia Salgada i mnogih drugih, primer su uspešne borbe likovnim izrazom za odbranu humanosti i dostojanstva. Ime Toma Križnara na listi je video aktivista i humanista čiji rad je doprineo poboljšanju situacije ugroženih društvenih zajednica.
Intenzivniji aktivistički rad u Sudanu Križnar je započeo kampanjom 2006. godine. Zahvaljujući njemu narodi južnog Sudana dobili su materijalnu i političku podršku prvenstveno od Slovenije, a daljim pregovorima, u kojima je Križnar konstantno bio prisutan, i šire evropske zajednice. Narod Slovenije svojim donacijama u par navrata skupljao je hranu i ostale potrepštine za Nube. Križnar je uspeo da prikupi novac za kupovinu 400 malih kamera čijoj upotrebi je obučio Nube i druge ugrožene zajednice kako bi dokumentovale nasilje kojem su izloženi i prizvali internacionalnu pomoć, jer tada ni jedan medij nije pokrivao dešavanja u ovom delu sveta. Kao metod konstantnog nadzora kamere su postale način zaštite žena od silovatelja i time obezbedile brzo reagovanje zaštite sa strane, kao i obećanje da će počinioci zločina biti detektovani i kažnjeni.
“Ovo je prvi genocid u 21.veku i jedini koji se dešava dok ovo izgovaram.”
Mia Farou
Križnar i dalje boravi u Sudanu i radi na projektu pomirenja i zaštite nedužnih osoba. Organizacija Human Rights Watch na svom portalu nedavno je objavila podatak da je u 2014. godini silovano 200 žena iz regije Darfura. Evidentno je da situacija nije ni približna sigurnoj sredini za život. Silovanja se neretko dešavaju i u okviru sigurnosnih kampova u kojima su deca i majke smešteni.
Film Oči i uši Boga Križnar je završio i objavio 2012. godine. U filmu je prikazana Križnarova akcija spašavanja kamerom koja je nesumnjivo motivisala veliki broj ljudi da se osvesti i da se priključi humanitarnoj akciji za narod Darfura. Humanitarna akcija i film snimljeni su uz podršku organizacije H.O.P.E. i Cinema For Peace Fonda. Projekat je nazvan „Safe-Keeping Darfur“. Glumica Mia Farov priključila se akciji i svojim publicitetom uspela da skrene pažnju na tragičnu situaciju u Sudanu.
Kamera se pretvorila u oči i uši Boga. Jedina nada narodu ovog dela Sudana da će biti zaista spašeni jesta da budu viđeni i saslušani. Donošenjem kamera među Nubama i drugim društvenim grupama u oblasti Darfura skrenuta je pažnja na prvi genocid 21. veka koji i dalja prolazi tiho u mejnstrim medijima. Ostati tih jednako je kao i odobriti.
