O Pamelama i sintisajzerima

Žan Anuj vaskrs’o međ’ srbljem! No, koliko će se održati?

Podsetio bih na jednu anegdotu koja datira još iz Drugog svetskog rata. Upitan da smanji državni budžet za kulturu radi popunjavanja rupa u vojnim kasama, Vinston Čerčil odgovorio je pitanjem: „Gospodo, šta mislite, šta mi ovde branimo?“

Anno Domini 2015. Narodno pozorište u Beogradu na sceni „Raša Plaović“ već šestu godinu zaredom prikazuje Anujev „Ženski orkestar“. Doduše, u izmenjenom ruhu, adaptiranog teksta i novosnimljenih songova. Predstava je, načelno, bačena na daske u svrhu bivanja apologete iskonskog arsa, upravo iz one gorepomenute Čerčilovske promisli da se umetnost i kultura kao nusprodukt čovečanstva mora braniti po svaku cenu. Sam akt izvođenja zamišljen je kao hitac u samo ždrelo zveri, kontra – napad klizećim startom protivničkim sredstvima. Obnažiti sve mane „lošeg“, izvrgnuti ih ruglu i na direktan način ih prokazati kao kobne po duhovno i nematerijalno zdraljve čovekovo. Međutim, javljaju se dva teška problema. Dve rupe u boci, raspoređene po svim zakonima fizike koji uslovljavaju istakanje sadržine, ostavljajući prazninu u sadržaju. A šta vredi krik koji će, neminovno završiti u vakuumu? Fizika nije optimistična po tom pitanju.

Prvi problem je u samom sadržaju „umivenog“ teksta (što se, doduše, u velikoj meri nalazi i u originalnoj verziji, da ne grešim dušu) režije i songova. Isuviše je porozan u samom konceptu. Stvoren da se bori protiv kapitalističkog pristupa i savremene vizure lepog, ipak je suzio svoj rakurs i potpuno pogrešnim oružjem zavitlao: kratkom formom razgovora, bespotrebnim usecanjem kvazi-ljubavnih criss-cross priča i pričica prožetih soft-core erotskim doskočicama, mahom prostim rečenicama, dijaložima ispresecanim songovima koji su tu da održe pažnju gledaoca, imajući na umu da prosečni posmatrač dvadeset i prvog veka prosto mora da biva bombardovan kratkim, epizodičnim viđenjem sadržaja da bi njegova pažnja  mogla da fizički i psihički podrži i svari ono što je pred njega iznešeno.

Drugi problem je, na prvi pogled, gotovo pa isti.

Pamelom se protiv Pamele ne može.

Naime, Danijela Kuzmanović Pavlović odigrala je, bezmalo fenomenalno dotičnu ulogu. U svakom pogledu. U pogledu kazivanja teksta, podražavanja središnjeg oblika skupine ljudi koju predstavlja, u ćutanju i pušenju cigarete dok drugi likovi govore, u kretnjama, mimici, ama baš u svakom. Kakve to sad veze s problemom ima, pitate se. O, ima je. Pamela je, kako se da primetiti u postavci, posednuta na centralno mesto. Fizički centralno. Ne slučajno. Neveštom oku bi to promaklo, na prvu. Ona je u središtu zbivanja u čitavom orkestru i svako malo pa joj se dogodi po neki razgovor sa nekim članom, čisto da „razjasni“ svoje motive za život kakav vodi. Tu smo. Nije teško shvatiti da i u danađnjoj Srbiji svaka Pamela ima središnje mesto i svaka Pamela objašnjava svoje razloge.

No, da ne bude zabune, Pamele nisu Karleuše, Bačić Alimpićke, Cece, Kebe i ostala kompanija. Ne, dragi moji. Pamela je, recimo, Ivan Tokin koji proda najviše knjiga na Sajmu pa elaborira kako je bolji čovek nakon toga, pa se povede medijska kampanja, pa on uđe u uži izbor za NIN-ovu nagradu. Pamela je Dejan Stojiljković koji, nevezano za svoju vokaciju i neposedovanje diplome (na šta se često poziva kao argument da njega, zaboga, svi napadaju da je loš pisac jer nema diplomu), prosto, ne piše kvalitetnu književnost, ali, opet, ima nagradu Miloš Crnjanski i 80 000 prodatih knjiga. Pamela je i Marko Šelić Marčelo, idol vaskolike omladine (čijih sam nekih uradaka iz ranijih godina i dalje poštovalac), koji napravi čitav album sazdan od napakovanih klišea, što tematski što stilski, pa onda na promocijama tribinama objašnjava publici (a niko stariji od 19 godina i sa oformljenim mišljenjem o životu, a nekmoli kritičkim aparatom da postavi ikakvo suvislo pitanje) kako je album srž sadašnjice u Srbiji i kako je to vrhunsko kritičko preispitivanje savremenih okolnosti. Pogotovu je prst u oku bio potres oko pesme „Pegla“, za čije koncipiranje, verujem, nije utrošeno više od 2 minuta, a za sam akt pisanja možda ni toliko. Kliše nad klišeima. Tek da ne pominjem rasprave na internetu sa plebsom i gotovo pretnje da će svakog trenutka isući svoj svemoćni indeks prepun devetki i desetki, te da njime otfikari diplomu svakom ko se drznuo da diplomira. Pamela nad Pamelama, ljudi moji. Pamela je, da ne zaboravimo, i predstava koja je bila polazišna tačka za sve ovo.

Kao što se iz priloženog da videti, Pamele su svuda oko nas. A gde su oni koji se bave umetnošću, pitam ja vas? Ne zna se? Nije ni bitno, na kraju krajeva.

Ionako ćemo svi na kraju svirati sintisajzere.